Tugovanje je psihološka
reakcija,koja nastupa nakon doživljenog gubitka. Kada se prekine emotivna veza
sa voljenom osobom nastupa proces tugovanja. U prethodnom tekstu govorili smo o
uobičajenim reakcijama na doživljeni gubitak bliske osobe. Naglasili smo individualnost
doživljaja i reagovanja povodom gubitka. U ovom delu, iznećemo neka zapažanja o
samom procesu tugovanja povodom gubitka bliske osobe.
Osnovni cilj tugovanja je
prilagođavanje na gubitak,postizanje novog emotivnog balansa koji će omogućiti
prihvatanje gubitka kao deo ličnog iskustva i ponovno emocionalno investiranje
u objekte (osobe,posao,ideale...). Često se dešava da osoba koja je u procesu
tugovanja želi da zaboravi ono što je doživela i nastavi sa životom kao da se
gubitak nije desio. Ne želi da se suoči sa svojim emocijama i trudi se da ih
potisne (zaboravi). Umanjujznačaj gubitka,izbegava da plače,ne govori o tome
kako se osećaja i sl. Opire se suočavanju sa tugom,ponekad i iz straha da će
proces tugovanja doneti zaboravljanje osobe koju su izgubili. Sa druge
strane,okolina podržava želju da se umanji bol kroz nesuočavanje sa
emocijama,pa često šalje poruku “Prestani da tuguješ,to nije dobro za tebe”. Iz
najbolje namere, ohrabruje tugujuće da potisnu ono što su doživeli ili da posmatraju
stanje u kojem se nalaze samo iz perspektive neizdrživog. Nerazumevanje cilja i
procesa tugovanja najčešće vodi do otežanog tugovanja, što će se odraziti na
celokupni psihološki život osobe (i u sadošnjosti i u budućnosti). Tugovanje
kao psihološki proces nije naj prijatnije emotivno iskustvo, ali je neophodno
nakon doživljenog gubitka. Kroz proces tugovanja doživljene emocije se
uključuju u postojeće emotivno iskustvo, dolazi do prevazilaženja gubitka i
stvara se mogućnost za nastavak emotivnog života. Osoba neće biti emotivno
opterećena potisnutim emocijama,već će ih prihvatiti u njihovim različitim
intezitetima, i nastaviti da sa njima funkcioniše afirmativno. Emotivno
funkcionisanje osobe nakon gubitka zavisiće od toga kako je prošao proces
tugovanja,kako je integrisala doživljaje povodom gubitka.
U literaturi koja se bavi tugovanjem i
pružanjem podrške tugujućima, možemo videti da su različiti autori proučavali
proces tugovanja kroz različite stadijume ili faze ovog procesa. Razlog ovih
podela procesa tugovanja je želja da se istaknu specifičnosti ovog procesa,kako
bi se utvrdili najbolji načini pružanja podrške i pomoći tugujućima, ali i
utvrđivanje nekih osnovnih kriterijuma za otežano tugovanja. Ovde nećemo govoriti
o stadijumima tugovanja,već o zadacima kroz koje osoba aktivno prolazi tokom
tih stadijuma. Posmatranje procesa tugovanja kroz zadatke daje nam mogućnost da
sagledamo koje su uobičajene potrebe osobe koja tuguje,načine kako ih ona
zadovoljava i kako joj se može pomoć. Zadaci nam ukazuju i da svaka osoba koja
tuguje mora učestvovati u vlastitom tugovanju, a ne samo pasivno čekati da tuga
prođe. Frojdov termin “prorada gubitka”,upravo, ukazuje na to da tugujući mora
i može nešto preduzeti kako bi se prilagodio gubitku. Posmatraćemo tugovanje
kao aktivan i psihodinamičan proces koji se ostvaruje kroz zadatke.
Zadaci u procesu tugovanja su: 1.
Prihvatanje stvarnosti gubitka 2. Prorada bola (emotivno prihvatanje
gubitka,prepoznavanje doživljaja i osećanja) 3.Prilagođavanje na gubitak 4.
Afirmativni nastavak života
1. Prihvatanje
stvarnosti gubitka
Da bi se tugovalo,odnosno da bi se
započelo sa procesom žaljenja,neophodno je da osoba prihvati gubitak. Čovek ne
može da žali za nečim ako pre toga nije doživeo njegov gubitak. Kako možemo da
žalimo za izgubjenim partnerom ako nismo prihvatili da je on otišao,ako se
nadamo da će se vratiti i čuvamo emocije za njegov povratak. Izbegavamo da se
suočimo sa emocijama koje nosi gubitak i da prihvatimo stvarnost. Početni
zadataka u procesu tugovanja jeste prihvatanje da se gubitak desio i da je
emotivna veza sa objektom prekinuta.
Kada se gubitak desi ljudi
često imaju osećaj nestvarnosti, da se nije desio. Na neki način poriču
stvarnost gubitka i trude se da odlože suočavanje. Neke od uobičajenih reakcija
mogu biti: prepoznavanje osobe koju su izgubili u drugima,poricanje značaja
gubitka, selektivno zaboravlja činjenica o gubitku ili dozivanje
osobe,očekivanje njenog povratka svakog trenutka i dr.. I to nije ništa
neobično ako traje vremenski kratko. Prvi zadatak u procesu tugovanja jeste postizanje
svesnosti da se gubitak desio,da je gubitak stvaran. Kroz razgovor o
gubitku, okolnostima koje su ga pratile i čine ga stvarnim, osoba će postepeno
prihvatati stvarnost. Zato, kada osoba ponavlja priče o gubitku treba je
podržati u verbalizovanju priče,jer time potvrđuje stvarnost onoga što je
doživela i suočava se sa tim da se gubitak desio. Međutim, prihvatanje gubitka
ne uključuje samo postizanje kognitivne svesnosti o gubitku. Osoba može
intelektualno da prihvata da nekog nema i da se rastala sa nekim. Svesna je da
je nekoga izgubila i da neće imati emotivne razmene sa tom osobom, ali to ne
znači da je osoba prihvatila gubitka. Prihvatanje stvarnosti gubitka uključuje
i postizanje emotivne svesnosti da je prekinuta emotivna veza sa tom
osobom. Izražavanje emocija povodom gubitka i njihovo verbalizovanje
povećava emotivnu svesnost da je odnos prekinut. Ako se ostavi dovoljno
prostora osobi da izrazi svoje emocije (da plače, čezne, ljuti se ili govori o
tome kako se oseća) i da se susretne sa njihovom snagom,gubitak će se i
emotivno doživeti. Gubitak bliske osobe će biti prihvaćen samo ako
postoji svesnost da se on i desio. Za potpuno prihvatanje gubitka biće
potrebno vreme,tokom celog procesa tugovanja osoba će raditi na tome.Trudiće se
da prihvati emotivnu stranu gubitk,da joj se prilagodi i integriše je u svoj
život. Međutim, da bi došla do toga, moraće da ima dozvolu okoline da izrazi
svoje burne i intezivne emocije, na samom početku procesa tugovanja,kako bi
postala svesna gubitka.
2. Prorada bola
(emotivno prihvatanje gubitka,prepoznavanje doživljaja i osećanja)
Zadatak prorade bola podrazumeva
doživljavanje bolnih emocija, njihovo razumevanje i prihvatanje,a ne samo
izražavanje. Nekada tugujući poriču prisutnost bola povodom gubitka. Umesto da
se prepuste ,da osete ljutnju, krivicu, uznemirenost,usamljenost, bespomoćnost
ili žalost,trude se na sve načine da ih izbegnu i ne dožive. Žele trenutno
olakšanje od bola,što je razumljivo. Pokušaće da bol koju osećaju kompenzuju
nekim trenutnim prijatnim emocijama,te mogu ispoljavati različita ponašanja od
uzimanje lekova,alkohola,droge,preterane socijalne angažovanost do
idealizovanja bliskosti koju su izgubili. Nekada će prepričavati lepe
uspomene,govoriće samo o pozitivnim stranama bliske osobe, imaće samo “reči
hvale” za ono što su ili koga su izgubile,dok će one ne toliko prijatne aspekte
osporavati ili zaboravljati. Ovo mogu biti uobičajene reakcije koje imaju zaštitnu
funkciju,jer pomažu osobi da se trenutno reši neprijatnih emocija i ne otkrije
drugu stranu doživljene stvarnosti. Na neki način tugujući će pružiti sebi
mogućnost da izbegne emotivnu bol. Ako osoba uporno izbegava ili potiskuje
bol,može se očekivati produbljivanje,tj.otežani procesa tugovanja. Međutim,da
bi se proces tugovanja nastavio neophodno je suočavanje sa emocijama i
njihovo prihvatanje. To nije moguće odjednom ili odmah nakon
doživljenog gubitka. Zbog velikog bola osoba,nekada,ne može ni da prepozna sva
osećanja koja ima. Prvi korak u proradi bola jeste da se prepoznaju
osećanja koja je gubitak pokrenuo,a potomi njihovo razumevanje i
prihvatanje. Razumevanje emocija uključuje otkrivanje kako i
zašto su se ta osećanja javila,koliko su povezana sa osobom koja je izgubljena.
Ko je osoba koju su izgubili, sa svim svojim pozitivnim i negativnim stranama.
Koji je intezitet doživljenih osećanja i šta osoba može da uradi sa njima,na
koji način može da ovlada njima. Tugu mora pratiti svest o tome koga je osoba
izgubila, ljutnja mora biti pravilno usmerena, krivica treba biti pravilno
procenjena i razrešena, a uznemirenost prepoznata i ovladana. Podrška je veoma
bitna kako bi se ovaj zadatak pozitivno završio.
Kod osoba koje ne mogu da prorade bol,
često vidimo da koriste neke nezrele mehanizme odbrane kao što su
projekcije,idealizacije,cepanje doživljaja (isključivo samo pozitivan ili samo
negativan) i dr. Svi ovi odbrambeni manevri ukazuju da osoba nije uspela da se
sama pozitivno izbori sa gubitkom, što će nametnuti potrebu da se okolina više
angažuje. Nekada podrška okoline može izostati iz različitih razloga,od toga da
je i sama pogođena gubitkom do toga da nije dovoljno vešta da pomogne u proradi
bola zbog gubitka. Stručna pomoć u proradi bola je ponekad neophodna. Pružanje
stručne pomoć može doprineti u razvoju ili deblokiranju onih emocionalnih
kompetencija koje su važne za proces tugovanja,kao i usmeravanje ovog procesa
ka postizanju gore navedenog cilja.
Iako je ovo zadatak celog procesa
tugovanja,razumevanje oblasti na koje se osoba prilagođava daće nam mogućnost
da joj olakšamo u tim nastojanjima. Prilagođavanje na gubitak se može
posmatrati kroz tri područija,mada se oni odvijaju istovremeno i prepliću se. Prvo
područije koje zahteva prilagođavanje je tzv.spoljašnje prilagođavanje.
Spoljašnje prilagođavanje podrazumeva prilagođavanje na nove životne uloge,nove
načine funkcionisanja,menjanje navika ili obrazaca ponašanja. Ponekad tugujući
nije ni svestan koje je sve uloge bliska osoba imala u njihovom životu i
otkriva ih tek nakon gubitka. Da bi nastavio sa svakodnevnim funkcionisanjem
moraće da prihvati te uloge,ovlada novim veštinama i načinom funkcionisanjem.
Razvijanje novih veština,ovladavanje novim ulogama ili razvijanje novih navika
traži dodatnu energiju i psihičko angažovanje od tugujućeg što nije lako i
jednostavno. Spoljašnje prilogođavanje može biti izuzetno teško kada se prekinu
bračni odnosi ili odnosi koji su bili svakodnevni i intezivni. Spoljašnje
prilagođavanje prati i prilagođavanje na samog sebe, tzv. unutrašnje
prilagođavanje. Prihvatanje sebe ("Ko sam sada ja,bez
voljene osobe?"),kako iz perspektive novih uloga, tako i iz perspektive
doživljaja sebe i svoje ličnosti. Kod osoba gde je partner bio stub
samopouzdanja i samopoštovanja,nakon njegovog gubitka, osoba će se suočiti sa
tim njegovim funkcijama i na osnovu toga razvijati osećanja prema sebi. Gubitak
tog partnera može značiti ujedno i gubitak vlastitog samopouzdanja i
samopoštovanja,pa se može javiti da tugujući percepira sebe kao bespomoćnog ili
neadekvatnog. Unutrašnje prilagođavanje uključuje samorefleksiju i
prilagođavanje na ono što se percipira. Posebna perspektiva prilagođavanja je
tzv. duhovno prilagođavnje. Nakon gubitka bliske osobe
tugujući želi da se reši bola, ali isto tako i da preuzme kontrolu nad životom.
U želji da ima,što veću,kontrolu nad sobom i sopstvenim životom postaviće
pitanja čiji odgovori daju smisao gubitku,do tadašnjim verovanjima i
uverenjima.Tražiće odgovore na pitanja: "Da li je svet
dobronameran?"; "Da li svet ima smisla?";"Da li osoba vredi
sama po sebi?" Neki će odgovore potražiti u religiji,drugi u filozofiji
ili nauci. Duhovno prilagođavanje uključuje razmišljanja koja se tiču temeljnih
vrednosnih uverenja sa kojima je osoba do tada odrastala i živela.
Obustavljanje zadatka prilagođavanja na
gubitak vodi ka neprilagođavanju. Ljudi često sami sabotiraju sebe u
ispunjavanju ovog zadatka. Ne trude se da razvijaju nove veštine,prihvataju
vlastitu bespomoćnost i koriste mogućnost da se ne suočavaju sa teškoćama i
zahtevima okoline. Na neki način izvlače korist iz svojih saboterskih ponašanja
i prave pogrešne emotivne kalkulacije,što će se odraziti na ishod procesa
tugovanja.
4. Afirmativni
nastavak života
U želji da se ostane što duže povezano
sa osobom koja je izgubljena i voljena, tugujući odlažu ulazak u novo poglavlje
svog života. Neki sklapaju pakt sa sobom kroz ideju "neću nikada više
nikog voleti" i tako ostaju zarobljeni u tački kada se gubitak desio.
Ostaju u "trajnoj vezi" sa osobom koja je izgubljena i time zatvaraju
vrata novim životnim iskustvima. Imaju utisak da bi "izdali" osobu
ili nekadašnji odnos ako bi se emotivno investirali u nove životne prilike.
Uverenje da izgubljena osoba ostaje u nama,da je zadržavamo u sebi bez obzira
što nije pored nas,predstavlja osnovni način da se ovaj zadatak ostvari. Kroz
lepa osećanja doživljena u nekadašnjem odnosu,a sada kao uspomene koje žive u
samoj osobi, povezanosti može ostati aktivan nakon gubitka tako da ne remeti
nastavak života. Osoba mora naći prikladno mesto za nekadašnji odnos u svom
emotivnom životu koji je neće remetiti da efikasno dalje funkcioniše.
Integrisanje doživljaja u vlastiti emocionalni život, kao jedno od emotivnih
iskustava u životu, otvara mogućnost da se osoba ponovno investira u nove
objekte,da želi nove oblike bliskosti.
Svi navedeni zadaci nesmeju da se
shvate kao fiksna progresija u procesu tugovanja. Tugujući se može vraćati na
njih,ponovo prorađivati i raditi na njima istovremeno.Prilikom pružanja podrške
treba imati ovo na umu kako ne se ne bi upalo u zamku razmišljanja da je proces
tugovanja fiksiran kroz faze ili stadijume. Emocionalni život osobe je
dinamičan,tako da i ostvarivanje ovih zadataka je dinamično, bez obaveznog
redosleda. Treba imati u vidu da započinjenje i završavanje zadatak bitno
zavisi od toga kolika je emocionalna zrelost osobe. Kod osoba koje imaju
probleme u bazičnim emocionalnim sposobnostima izvršavanje zadataka će biti
praćeno problemima. Prihvatanje celovitog doživljaja gubitka,njegovo
integrisanje,zadržavanje na uspomenama i nastavak progresivnog života zahteva
angažovanje bazičnih emocionalnih sposobnosti (mentalizaciju,celovitost
objekta,konstantnost objekta,tolerancija na frustraciju, tolerancija na
ambivalenciju i dr.) o kojima ćemo pisati nekom sledećom prilikom.
Marina Brašić
OLI integrativni psihodinamski psihoterapeut i savetnik
tel: 063/8771 641
email: marinabrasic@gmail.com
https://www.facebook.com/savetovaliste.mb/
Нема коментара:
Постави коментар