SAVREMENI INDIVIDUALIZAM

 Živimo u vremenu kada se insistira na individulizmu,  ali u želji da se bude drugačiji, u težnji za ličnim razvojem i uspehom mnogi ne primećuju da to vodi u krajnost. Pred vama je moj intervju za novine Večernje Novosti. 

 Kako biste definisali individualizam danas?

Individualizam je društvena i psihološka vrednost koja naglašava pravo čoveka da bude svoj i nezavisan od drugih. On donosi čoveku slobodu sopstvenih odluka i izbora da u skladu sa svojim potrebama, uverenjima i vrednostima živi. Danas čovek ima veću slobodu izražavanja svoje individualnosti, ali i mogućnost da živi u skladu sa svojom potrebama, nezavisno od očekivanja okoline ili tradicije. U tom smislu, individualizam je doneo zanačajne psihološke promene.

Međutim, primećujemo da se danas individualizam sve češće prikazuje u svojoj krajnosti, u vidu samodovoljnosti ili sebičnosti. Potreba za drugim ljudima se vidi kao slabost, a oslanjanje na kao odsustvo samostalnosti ili nedovoljne sposobnosti. Zrela individualnost nas ne vodi ka samoći, usamljenosti ili otuđenosti. Zrela individualnost nas kao vrednost vodi ka drugima, ka sposobnosti da ostanemo svoji dok smo povezani sa drugima. Jer čovek nije samo autonomno, već je i relaciono biće koje se kroz odnose razvija i raste.  

o Šta je tome najviše doprinelo?

Živimo u društvu i kulturi gde se visoko vrednuj produktivnost i uspeh. Sve veći fokus je na pojedincu i njegovim postignućima. Neprestano se podstiče izdvajanje iz grupe kako bi se zadovoljile potrebe da se bude vidljiv, prepoznat i prihvaćen. Nažalost, doživljaj sopstvene vrednosti sve više se gradi iz spoljnih merljivih validacija ( status, novac, moć, izgled). Istovremeno, slabljenje zajednice i povezanost u malim grupama (porodice, prijatelji, komšije), sve više ograničavaju prostor za stabilno i sigurno pripadanje. Neguje se ideja da pojedinac mora sam sebe da istakne, razvije i potvrdi. Empatija i razumevanje postepeno postaju periferne vrednosti.

U takvoj atmosferi, individualizam kao autentični izraz čoveka prerasta u neprestano dokazivanje ličnosti i vrednosti. Da bi to čovek postigao mora potisnuti ili sakriti univerzalne ljudske potrebe npr.pripadanje, povezanost, jednakost ili uzajamnost, ali i emotivnu ranjivost.  

o Mada se nameće kao imperativ na svim životnim poljima, postoje li apsekti u kojima je posebno dominantan?

Treba razumeti da individualizam nije imperativ, već naš izbor i vrednost. Kao vrednost ogleda se u slobodi da sebe prikažemo onakvim kakvi jesmo i razvijamo sebe ka autentičnom. Ali, kada individualizam postane obaveza dolazimo do problema, za pojedinca i društvo. Tada se očekuje od pojedinca posebnost, originalnost, uspeh ili različitost, što sve zajedno donosi veliki teret.

Možda se upravo najviše to vidi u partnerskim odnosima. Gde je savremena individualnost odbacila emotivno zrelo povezivanje, bliskost i uzajamnost. Iza nje se često krije nebriga o partneru, izostanak empatije ili odgovornosti ka odnosu. Ideja da sve potrebe sami možemo zadovoljiti nije baš podržavajuća za odnose. U tom slučaju, odnos postaje mesto povremene bliskosti i zajedničkih uživanja ali ne i mesto sigurnosti i pripadnosti.

U poslovnom svetu, danasšnji individualizam upućuje na sve manju povezanost i izraženi rivalski odnos među kolegama. Postignuća su vrlo značajna, a doživljaj lične vrednosti zavisi od procena nadređenih ili okoline. Ljudsko razumevanje slabosti i snaga ostaje po strani ili se tretira kao mana.  

U ličnom razvoju, individualizam se često doživljava u svojoj krajnosti. Kao usavršavanje sebe do granica zanemarivanja tuđih potreba i emocija, kao opravdanje sebičnosti. I ako psihoterapija i druge pomagačke struke imaju osnovu da pomognu pojedincu da otkrije svoje autentične i lične kapacitete, istovremeno se radi i na širenju emotivnih kapaciteta za ostajanje u odnosima. Tako da lični razvoj obuhvata inidividualizam u svojstvu širenja kapaciteta za ostajanje u odnosima.

I na kraju, ne postoji veća pozornica za prikazivanje individualizma od društvenih mreža. Pojedinac sam sebe ističe, pokazuje svoju posebnost, sopstvenu različitost od drugih. Drugi ljudi, pratioci, su samo posmatrači ili sudije onoga što osoba selektivno predstavlja.

o Koje se sve zamke kriju iza individualizma?

Kada je čovek previše okrenut sebi i svojim potrebama postaje sam sebi dovoljan. I ovde se ne radi o samoći, koja je korisna i razvojna, već o samodovoljnosti. Pored toga što potiskuje svoje prirodne potrebe za pripadanjem, bliskošću i povezanošću, čovek istovremeno postaje jedini nosilac odogovornosti za sve što mu se dešava u životu. Sloboda izbora je važna vrednost ali biti sam i odgovoran za sve je teret.  Zato se iza individualizma često kriju usamljenost, preopterećenost i teškoća da se pomoć zatraži i prhvati.

o Koliko to ubija kvalitet medjuljudskih odnosa?

Zreo individualizam ne remeti kvalitet međuljudskih odnosa, već ih poboljšava. Osoba može zadržati sopstvenu individualnost i biti značajno bliska, empatična i uzajamna u odnosu. Može uvažavati potrebe druge osobe i u skladu sa njima donositi odluke o postupcima i ponašanju koje su dobre za nju, drugu osobu i odnos. Ono što utiče na kvalitet međuljudskih odnosa jeste izraziti individualizam koji oslobađa od odgovornosti ka drugoj osobi i odnosu. Fokusiranost samo na ono što pojedinac želi, udaljavanje od razumevanja odnosa u kome se nalaze, iznošenje opravdanja za svoju isključenost ili nezainteresovanost kako se druga strana oseća.

o Vodi li to u usamljenost i otuđenost od drugih?

Paradoks savremenog individualizma je da ljudi nikad slobodiniji nisu bili da izraze i razviju svoju individualnost, a da nikada više nisu pričali o usamljenosti.  Usamljenost je osećaj koji govori da neke emotivne potrebe nisu pokazane, prepoznate i priznate. To nije osećaj koji isključuje postojanje drugih ljudi, već unutrašnje neprepoznavanje. Najteža usamljenost je kada imate ljude oko sebe koji ne vide i ne reaguju na vaše emotivne potrebe. Povlačenje u svoj mikro svet, gde sami sebe prepoznajete i razumete, ima svoje dobre strane. Ali, ako vas to vodi ka gubitku bliskosti i fokusiranosti samo na sebe, usamljenost može postati bolna realnost.

o Do čega sve može da dovede?             

Psihološki gledano pored usamljenosti i osećaja otuđenosti, pojedinac se može susresti sa osećajem preopterećenosti i stalnog pritiska da mora sve sam. Odnosi mogu opstajati, ali bez uzajamnosti i dubljeg oslanjanja koje vodi ka bliskosti i povezanosti. Manjak poverenja, sigurnosti i pripadnosti može postati direktna posledica. Sebičnost ili samodovoljnost će dovesti do bržeg kritikovanja, osuđivanja, prekidanja odnosa ili napuštanja. Sve to zajedno može se ozbiljno odraziti na emotivni rast i razvoj, pojedinca ali i društva.

o Koji su pozitivni aspekti individualizma­?

Ako posmatramo iz psihološkog ugla, individualizam je doneo svest o ličnim razlikama, slobodu istraživanja unutrašnjeg sveta i izražavanja svoje autentičnosti. Podstiče čoveka da se više zauzima za sebe, postavlja granice, razvija svoje mišljenje i kapacitet za prihvatanje emocija i potreba. Čovek danas sebe može prepoznati kao pojedinca koji ima svoje potencijale i ograničenja. Individualizam daje slobodu da u skladu sa svojim kapacitetima menjamo sebe i na taj način utičemo na svoj život. Ako posmatramo bilo koji aspekt funkcionisanja možemo videti da su ljudi željni samorazvoja i ličnog rada za onaj aspekt u kome se ne osećaju najbolje. Nekada je bilo važnije uklopiti se, a danas je dostupnije upoznati sebe i razviti se. To je sjajno!

o Kako uspostaviti balans između sopstvene autentičnosti i zdravih međuljudskih odnosa?

Balasn se uspostavlja kroz razvoj emocionalnih sposobnosti i širenjem kapaciteta za uzajamnost. Iz psihološkog ugla, to bi značilo da čovek postepeno upoznaje svoj unutrašnji svet, svoje emocije,potrebe, granice i autentične želje. Da širi svoj osećaj sigurnosti i poverenja u sopstvene snage, kako bi mogao slobodno da se predstavlja drugima u odnosu.

Međutim, ovde se ne završava razvoj zrele individualnosti. Razvijanja kapaciteta za tolerisanje frustracije, prihvatanje i nošenje razočarenja, neslaganja ili odsustva „instant“ zadovoljstva, poseban je zanačaj ostajanja u odnosima.  Istovremeno, bez razvijanja kapaciteta za razumevanje i prihvatanje drugog ne možemo ni imati odnose. Emocionalna sposobnost za empatijom, prepoznavanje tuđih emocija i granica, donosi širenje kapaciteta za uzajamnošću.

Ono što bih istakla, da nije potrebno da biramo između sebe i drugih, već da biramo razvoj svojih emocionalnih kapaciteta da ostenemo prisutni sa sobom dok smo bliski i uzajamni sa drugima.

Intervju za novine "Večernje Novosti" dodatak "Život plus"

Marina Brašić, integrativni psihodinamski psihoterapeut 

KADA ODGOVORNOST POSTANE TERET

 

 Najpre treba definisati sam pojam odgovornosti. U samoj reči odgovornost sadržana je ideja odgovora na određeni cilj, zadatak ili zahtev koji postavlja sredina ili mi sami. Međutim, odgovornost nije samo izvršavanje obaveza. Ona podrazumeva i unutrašnju spremnost da preuzmemo posledice svojih postupaka. Istovremeno, odgovornost donosi osećaj moći i uticaja na sopstveni život. Kada verujemo da svojim sposobnostima možemo da utičemo na ono što nam se događa, razvijamo osećaj lične efikasnosti i sigurnosti. Upravo zato je odgovornost mnogo složenija osobina nego što se na prvi pogled čini.

  Odgovornost je poželjna osobina jer nam omogućava da funkcionišemo u društvu, ostvarujemo ciljeve i gradimo odnose u kojima se drugi osećaju sigurno. Direktno je povezana sa kapacitetom da upravljamo sobom, svojim ponašanjem, odlukama i slobodom izbora. Odgovorna osoba spremna je da prepozna svoje potencijale i koristi ih kako bi uticala na ono što je u njenoj moći. Zbog toga je odgovornost povezana i sa samopoštovanjem. Kada pristupimo nekom zadatku, uložimo trud i ostvarimo rezultat, osećamo zadovoljstvo jer prepoznajemo da smo svojim sposobnostima doprineli željenom ishodu. 

   Možemo reći da je odgovornost unutrašnji osećaj da možemo i želimo da ostvarimo ono što smatramo važnim. Ona nije povezana samo sa tim kako će nas drugi videti, već i sa ličnim doživljajem vrednosti, sposobnosti i kompetentnosti.

Takođe, odgovornost je tesno povezana sa emocijama krivice i stida. Kada procenimo da nismo odgovorno pristupili nekoj situaciji, da nismo dali svoj maksimum ili da smo napravili grešku, javlja se osećaj krivice. Krivica je neprijatna emocija jer sa sobom često nosi samokritiku i potrebu za kažnjavanjem sebe. Još teže od toga može biti suočavanje sa stidom, prihvatanje da smo pogrešili ili da nas drugi mogu videti kao nesavršene.

Nažalost, odgovornost često postaje način zaštite od krivice, stida i lošeg vrednovanja sebe.

Kada odgovornost postaje problem?

Iako je odgovornost veoma važna osobina, ona može preći granicu i postati izvor psihičkog opterećenja. Preterana odgovornost može se definisati kao intenzivna potreba da osoba uradi sve što je u njenoj moći kako bi sprečila grešku, neuspeh ili negativnu posledicu. Takva osoba ne ulaže energiju samo u postizanje cilja, već i u stalnu proveru da li je učinila dovoljno i da li je sve pod kontrolom.

    Preterano odgovorne osobe često su disciplinovane, savesne i uspešne. Ističu se svojim radom, planiraju unapred i ne prepuštaju mnogo toga slučaju. Problem nastaje kada ogromna količina psihičke energije počne da se troši na izbegavanje potencijalne greške, kritike ili neuspeha. Greške i kritike obično nisu realno procenjene. Osoba ih doživljava mnogo ozbiljnije nego što one zaista jesu. U njenom unutrašnjem svetu posledice greške deluju katastrofično, pa se javlja stalna potreba za dodatnom kontrolom, proveravanjem i ulaganjem napora.

Kako nastaje preterana odgovornost

  Korene preterane odgovornosti najčešće nalazimo u detinjstvu i odnosima sa roditeljima.

To nije osobina sa kojom se rađamo, već način na koji se dete prilagođava okruženju u kojem odrasta. Da bi obezbedilo ljubav, sigurnost i prihvatanje, dete nesvesno počinje da radi ono za šta veruje da će mu to omogućiti. Nekada su to zadaci koji prevazilaze njegove razvojne mogućnosti. 

Dete može preuzimati odgovornost za emocije roditelja, posredovati u njihovim konfliktima ili se prilagođavati njihovim raspoloženjima. Za dete je to ogroman teret, ali i pokušaj da sačuva odnos od kojeg zavisi.

U porodicama koje su emotivno nesigurne ili nepredvidive, dete često razvija pojačanu potrebu za kontrolom. Trudi se da predvidi reakcije drugih, da bude poslušno, da ne pravi probleme i da na vreme prepozna potencijalne opasnosti po svoju sigurnost. Posebno je problematično kada roditelji postavljaju zahteve koji nisu usklađeni sa uzrastom i mogućnostima deteta. Tada dete postepeno usvaja poruku da je prihvatanje uslovljeno uspehom, poslušnošću i odsustvom grešaka. Na taj način razvija se unutrašnje uverenje da vredi samo onda kada je dovoljno dobro.

Rečenice poput:

"Ništa ne radiš kako treba."
"Moraš uvek da budeš oprezan."
"Kriv si zbog greške."

vremenom postaju unutrašnji dijalog koji osoba vodi sa sobom. Iz tog unutrašnjeg kritičara razvija se stalna potreba da se ne pogreši, da se sve uradi savršeno i da se po svaku cenu sačuva osećaj vrednosti i sigurnosti.

    Preterana odgovornost češće se razvija kod osoba koje su odrastale u prezahtevnim, emotivno nesigurnim ili rigidnim porodicama.

Posebno su joj skloni ljudi koji su kao deca morali da budu „veliki pre vremena“. Osobe koje su odrastale uz roditelje koji su bili emotivno nezreli, anksiozni, depresivni ili opterećeni sopstvenim problemima, pa je dete rano naučilo da preuzima više nego što mu pripada.

Takođe, preterana odgovornost često se razvija kod empatičnih i intuitivnih osoba koje veoma vode računa o osećanjima drugih ljudi. Njima je posebno teško da podnesu pomisao da su nekoga povredile ili razočarale.

Perfekcionisti i osobe sa izraženom potrebom za kontrolom takođe imaju veću verovatnoću da razviju ovaj obrazac. Njihova vrednost često postaje vezana za postignuća i rezultate, pa odgovornost prerasta u stalni napor da se održi slika o sebi kao kompetentnoj i uspešnoj osobi.

Kako prepoznati preteranu odgovornost

   Preterana odgovornost nije ista kod svih ljudi, ali postoje određeni obrasci koji se često ponavljaju. Osoba preuzima više nego što realno može da nosi. Oseća odgovornost za tuđa osećanja i ponašanja. Teško delegira poslove jer ne veruje da će ih drugi uraditi dovoljno dobro. Ima potrebu da sve drži pod kontrolom i teško podnosi neizvesnost. Često joj je teško da postavi granice, da odbije zahteve drugih ljudi ili da zatraži pomoć.

Vremenom se pojavljuju hronični umor, anksioznost, razdražljivost i osećaj da nikada nije uradila dovoljno.

Gde se preterana odgovornost najčešće ispoljava

• Najlakše je prepoznajemo u poslu i profesionalnom funkcionisanju. Ove osobe često postižu značajne rezultate i nalaze se na odgovornim pozicijama.
• Međutim, preterana odgovornost veoma je prisutna i u bliskim odnosima.
• U odnosu sa roditeljima osoba često ne uspeva da odvoji svoje potrebe od njihovih očekivanja. Oseća odgovornost za njihovo zadovoljstvo, raspoloženje ili dobrobit i teško se zauzima za sopstveni život.
• U partnerskim odnosima preuzima preveliki deo odgovornosti za funkcionisanje veze. Krivi sebe za probleme u odnosu, pokušava da nadoknadi nedostatak angažovanja partnera i ulaže više nego što je potrebno. Vremenom partner prestaje da bude ravnopravan učesnik odnosa, a osoba ostaje sama sa teretom koji više ne može da nosi.

Posledice preterane odgovornosti

  Dugoročno, preterana odgovornost vodi ka anksioznosti, hroničnom umoru i smanjenoj toleranciji na frustraciju. Stalna potreba da se ništa ne pogreši stvara ogromnu unutrašnju napetost. Kako osobe često ne znaju da se na zdrav način nose sa ljutnjom, ona ostaje potisnuta i pretvara se u razdražljivost, nezadovoljstvo i iscrpljenost.

  Perfekcionizam dodatno pogoršava problem jer osoba nikada nije zadovoljna svojim postignućima. Šta god da uradi, uvek postoji osećaj da je moglo bolje.

Posledice se ne vide samo na psihološkom planu. Hronični stres i iscrpljenost mogu doprineti razvoju različitih psihosomatskih tegoba i ozbiljno narušiti kvalitet života.

Kako prevazići preteranu odgovornost

   Prevazilaženje preterane odgovornosti ne znači odustajanje od odgovornosti. Cilj nije da osoba postane manje savesna, već da razvije zdraviji odnos prema sopstvenim obavezama, greškama i granicama. To podrazumeva razvijanje autentične slike o sebi, prihvatanje sopstvenih ograničenja, učenje postavljanja granica bez stida i krivice i razlikovanje onoga što jeste naša odgovornost od onoga što nije.

Posebno je važno naučiti da odmor nije znak lenjosti niti neodgovornosti. Za mnoge osobe sa ovim problemom upravo je odmor jedan od najtežih zadataka. Rad na preteranoj odgovornosti zahteva vreme, strpljenje i postepeno menjanje obrazaca koji su se gradili godinama. Psihoterapija može biti dragocena podrška u tom procesu, jer pomaže da razumemo dublje uzroke problema i razvijemo nove načine funkcionisanja.

Na kraju, cilj nije da nosimo više. Cilj je da naučimo da nosimo samo ono što je zaista naše.

Marina Brašić, integrativni psihodinamski psihoterapeut

EMOTIVNI ZAMOR

 

 Daješ sve od sebe da budeš organizovan, podržavajući i u balansu sa sobom i drugima, ali svakodnevno osećaš umor i težinu. Ne znaš jasno šta ti treba. Demotivisan si za stvari koje su ti nekada bile zabavne. Razdražljivost i impulsivnost se sve češće pojavljuju, a osećaji praznine i odvojenosti od sebe stalno su prisutni. Imaš doživljaj da se ne osećaš kao u svojoj koži i svom telu.

Umoran si od svega, a ne znaš tačno od čega.

I ne, ovo nije stvar nedostatka odmora ili bolje organizacije, već manifestacija emocionalnog umora. Kada psiha pokušava da se tokom dužeg vremenskog perioda nosi sa unutrašnjim konfliktima, nezadovoljenim potrebama i neprijatnim emocijama, ona je kontinuirano angažovana u psihološkim procesima za koje je potrebna stalna životna energija.

Nerazrešena tuga, potisnuta ljutnja ili bes, kontinuirana borba sa krivicom — sve to zajedno dovodi do hroničnog osećaja emotivnog zamora.

Emotivni zamor nastupa kao zamor vašeg ega, koji se umorio od mehanizama odbrane koje koristi za nošenje i procesuiranje unutrašnjih neprijatnosti. Istovremeno, suženi kapacitet za nošenje sa realnim odnosima ili životom postaje jedno veliko opterećenje, a ne mesto gde možemo da se opustimo i budemo ono što jesmo.

Ako stalno usmeravamo sebe da nas drugi shvate i prihvate, da zaslužimo njihovu ljubav, sprečimo odbacivanje, predvidimo reakcije drugih i prilagodimo se njima, da popravimo odnose kroz menjanje drugog i žrtvovanje sebe, onda će naša psihička energija biti neprestano usmerena na rad u odnosima.

Vremenom dolazi do zamora, jer se emotivno ulažemo više nego što je potrebno.

Ako igraš ulogu osobe koja mora da bude od svih prihvaćena, koja svuda mora da bude funkcionalna i da ispunjava tuđa očekivanja, vremenom ćeš samo reći:

„Ne znam od čega sam umoran, ali znam da sam iscrpljen.“

Rešenje nije u odmoru.

Rešenje se traži u proširenju emotivnih kapaciteta ega.

I to kroz:

1. Nauči da mentalizuješ svoje potrebe i emocije.
2. Počni da prepoznaješ sebe i ostani povezan sa sobom onda kada je neprijatno.
3. Proširi kapacitet za poštovanje tuđih granica i mogućnosti, ali i sopstvenih.
4. Nauči da prihvataš različitosti, odnosno da svi imaju svoje vrline i mane, baš kao i ti. Nauči da ih vidiš, prihvatiš i nosiš u sebi.
5. Proširi kapacitet za upravljanje sopstvenom agresijom. Ona je jedna od osnovnih energija tvog bića.

I na kraju, nauči o sebi odgovor na pitanje: „Ko sam ja?“ Bez ulepšavanja i laganja sebe. 

Samo tako možeš, bez straha i krivice, prihvatiti druge i graditi odnose sa njima u kojima se emotivno ne trošiš.

Marina Brašić, integrativni psihodinamski psihoterapeut

ZRELA LJUBAV OD "Z" DO "V"

 

Da li je svaka ljubav i emotivno zrela? Šta zrela ljubav sve obuhvata? Ozbiljnost zrele ljubavi leži u sastojcima koji utiču na njeno građenje i očuvanje. Evo nekih važnih sastojaka ZRELE LJUBAVI.  

STRAH OD NAPUŠTANJA I PARTNERSKA VEZA

 Strah od napuštanja je duboki strah da će osoba biti povređena, izdana, ignorisana ili napuštena od strane njoj značane i važne osobe. Ovaj strah kod odraslih najviše je aktivan u emotivnim ili partnerskim vezama, ali se može javiti i u drugim odnosima koji se smatraju značajnima i važnima. Odnos sa roditeljima, partnerom, prijateljima, kolegama i ostalima mogu bitno biti narušeni i oštećeni kada se javlja strah od napuštanja.

TELO I PSIHA DVA ASPEKTA JEDNE CELINE

   Ako psihički život nazivamo unutrašnjim svetom onda je logično da je deo sadržaja tog sveta povezan sa našim telom (mišićima, organima, pokretima, fiziološkim procesima i sl.). Iako mnogi nepravedno odvajaju telo i psihu kao zasebne celine, praktično ili životno gledano njihovu povezanost nije moguće odvojiti. Svaka emocija ima svoju telesnu (neurofiziološku) reakcjiju što nam ukazuje da je i sama priroda uredila da naše telo reaguje na emocije i da je ono neodvojivi deo psihološke celine. Povezanost tela i psihe posebno je uočljiva kada se jave neke psihosomatske tegobe ili problemi, kada se jave neprijatne telesne senzacije usled emocijonalnih problema (npr. anksioznost) ili kada telesnim stavom izražavamo emocionalno raspoloženje. Ono što se dešava u unutrašnjem (emotivnom ili psihološkom) životu čoveka uvek je povezano sa telom. Naše telo je najveći prijemnik i prenosilac emocija.