Najpre treba definisati sam pojam odgovornosti. U samoj reči odgovornost sadržana je ideja odgovora na određeni cilj, zadatak ili zahtev koji postavlja sredina ili mi sami. Međutim, odgovornost nije samo izvršavanje obaveza. Ona podrazumeva i unutrašnju spremnost da preuzmemo posledice svojih postupaka. Istovremeno, odgovornost donosi osećaj moći i uticaja na sopstveni život. Kada verujemo da svojim sposobnostima možemo da utičemo na ono što nam se događa, razvijamo osećaj lične efikasnosti i sigurnosti. Upravo zato je odgovornost mnogo složenija osobina nego što se na prvi pogled čini.
Odgovornost je poželjna osobina jer nam omogućava da funkcionišemo u društvu, ostvarujemo ciljeve i gradimo odnose u kojima se drugi osećaju sigurno. Direktno je povezana sa kapacitetom da upravljamo sobom, svojim ponašanjem, odlukama i slobodom izbora. Odgovorna osoba spremna je da prepozna svoje potencijale i koristi ih kako bi uticala na ono što je u njenoj moći. Zbog toga je odgovornost povezana i sa samopoštovanjem. Kada pristupimo nekom zadatku, uložimo trud i ostvarimo rezultat, osećamo zadovoljstvo jer prepoznajemo da smo svojim sposobnostima doprineli željenom ishodu.
Možemo reći da je odgovornost unutrašnji osećaj da možemo i želimo da ostvarimo ono što smatramo važnim. Ona nije povezana samo sa tim kako će nas drugi videti, već i sa ličnim doživljajem vrednosti, sposobnosti i kompetentnosti.
Takođe, odgovornost je tesno povezana sa emocijama krivice i stida. Kada procenimo da nismo odgovorno pristupili nekoj situaciji, da nismo dali svoj maksimum ili da smo napravili grešku, javlja se osećaj krivice. Krivica je neprijatna emocija jer sa sobom često nosi samokritiku i potrebu za kažnjavanjem sebe. Još teže od toga može biti suočavanje sa stidom, prihvatanje da smo pogrešili ili da nas drugi mogu videti kao nesavršene.
Nažalost, odgovornost često postaje način zaštite od krivice, stida i lošeg vrednovanja sebe.
Kada odgovornost postaje problem?
Iako je odgovornost veoma važna osobina, ona može preći granicu i postati izvor psihičkog opterećenja. Preterana odgovornost može se definisati kao intenzivna potreba da osoba uradi sve što je u njenoj moći kako bi sprečila grešku, neuspeh ili negativnu posledicu. Takva osoba ne ulaže energiju samo u postizanje cilja, već i u stalnu proveru da li je učinila dovoljno i da li je sve pod kontrolom.
Preterano odgovorne osobe često su disciplinovane, savesne i uspešne. Ističu se svojim radom, planiraju unapred i ne prepuštaju mnogo toga slučaju. Problem nastaje kada ogromna količina psihičke energije počne da se troši na izbegavanje potencijalne greške, kritike ili neuspeha. Greške i kritike obično nisu realno procenjene. Osoba ih doživljava mnogo ozbiljnije nego što one zaista jesu. U njenom unutrašnjem svetu posledice greške deluju katastrofično, pa se javlja stalna potreba za dodatnom kontrolom, proveravanjem i ulaganjem napora.
Kako nastaje preterana odgovornost
Korene preterane odgovornosti najčešće nalazimo u detinjstvu i odnosima sa roditeljima.
To nije osobina sa kojom se rađamo, već način na koji se dete prilagođava okruženju u kojem odrasta. Da bi obezbedilo ljubav, sigurnost i prihvatanje, dete nesvesno počinje da radi ono za šta veruje da će mu to omogućiti. Nekada su to zadaci koji prevazilaze njegove razvojne mogućnosti.
Dete može preuzimati odgovornost za emocije roditelja, posredovati u njihovim konfliktima ili se prilagođavati njihovim raspoloženjima. Za dete je to ogroman teret, ali i pokušaj da sačuva odnos od kojeg zavisi.
U porodicama koje su emotivno nesigurne ili nepredvidive, dete često razvija pojačanu potrebu za kontrolom. Trudi se da predvidi reakcije drugih, da bude poslušno, da ne pravi probleme i da na vreme prepozna potencijalne opasnosti po svoju sigurnost. Posebno je problematično kada roditelji postavljaju zahteve koji nisu usklađeni sa uzrastom i mogućnostima deteta. Tada dete postepeno usvaja poruku da je prihvatanje uslovljeno uspehom, poslušnošću i odsustvom grešaka. Na taj način razvija se unutrašnje uverenje da vredi samo onda kada je dovoljno dobro.
Rečenice poput:
"Ništa ne radiš kako treba."
"Moraš uvek da budeš oprezan."
"Kriv si zbog greške."
vremenom postaju unutrašnji dijalog koji osoba vodi sa sobom. Iz tog unutrašnjeg kritičara razvija se stalna potreba da se ne pogreši, da se sve uradi savršeno i da se po svaku cenu sačuva osećaj vrednosti i sigurnosti.
Preterana odgovornost češće se razvija kod osoba koje su odrastale u prezahtevnim, emotivno nesigurnim ili rigidnim porodicama.
Posebno su joj skloni ljudi koji su kao deca morali da budu „veliki pre vremena“. Osobe koje su odrastale uz roditelje koji su bili emotivno nezreli, anksiozni, depresivni ili opterećeni sopstvenim problemima, pa je dete rano naučilo da preuzima više nego što mu pripada.
Takođe, preterana odgovornost često se razvija kod empatičnih i intuitivnih osoba koje veoma vode računa o osećanjima drugih ljudi. Njima je posebno teško da podnesu pomisao da su nekoga povredile ili razočarale.
Perfekcionisti i osobe sa izraženom potrebom za kontrolom takođe imaju veću verovatnoću da razviju ovaj obrazac. Njihova vrednost često postaje vezana za postignuća i rezultate, pa odgovornost prerasta u stalni napor da se održi slika o sebi kao kompetentnoj i uspešnoj osobi.
Kako prepoznati preteranu odgovornost
Preterana odgovornost nije ista kod svih ljudi, ali postoje određeni obrasci koji se često ponavljaju. Osoba preuzima više nego što realno može da nosi. Oseća odgovornost za tuđa osećanja i ponašanja. Teško delegira poslove jer ne veruje da će ih drugi uraditi dovoljno dobro. Ima potrebu da sve drži pod kontrolom i teško podnosi neizvesnost. Često joj je teško da postavi granice, da odbije zahteve drugih ljudi ili da zatraži pomoć.
Vremenom se pojavljuju hronični umor, anksioznost, razdražljivost i osećaj da nikada nije uradila dovoljno.
Gde se preterana odgovornost najčešće ispoljava
- Najlakše je prepoznajemo u poslu i profesionalnom funkcionisanju. Ove osobe često postižu značajne rezultate i nalaze se na odgovornim pozicijama.
- Međutim, preterana odgovornost veoma je prisutna i u bliskim odnosima.
- U odnosu sa roditeljima osoba često ne uspeva da odvoji svoje potrebe od njihovih očekivanja. Oseća odgovornost za njihovo zadovoljstvo, raspoloženje ili dobrobit i teško se zauzima za sopstveni život.
- U partnerskim odnosima preuzima preveliki deo odgovornosti za funkcionisanje veze. Krivi sebe za probleme u odnosu, pokušava da nadoknadi nedostatak angažovanja partnera i ulaže više nego što je potrebno. Vremenom partner prestaje da bude ravnopravan učesnik odnosa, a osoba ostaje sama sa teretom koji više ne može da nosi.
Posledice preterane odgovornosti
Dugoročno, preterana odgovornost vodi ka anksioznosti, hroničnom umoru i smanjenoj toleranciji na frustraciju. Stalna potreba da se ništa ne pogreši stvara ogromnu unutrašnju napetost. Kako osobe često ne znaju da se na zdrav način nose sa ljutnjom, ona ostaje potisnuta i pretvara se u razdražljivost, nezadovoljstvo i iscrpljenost.
Perfekcionizam dodatno pogoršava problem jer osoba nikada nije zadovoljna svojim postignućima. Šta god da uradi, uvek postoji osećaj da je moglo bolje.
Posledice se ne vide samo na psihološkom planu. Hronični stres i iscrpljenost mogu doprineti razvoju različitih psihosomatskih tegoba i ozbiljno narušiti kvalitet života.
Kako prevazići preteranu odgovornost
Prevazilaženje preterane odgovornosti ne znači odustajanje od odgovornosti. Cilj nije da osoba postane manje savesna, već da razvije zdraviji odnos prema sopstvenim obavezama, greškama i granicama. To podrazumeva razvijanje autentične slike o sebi, prihvatanje sopstvenih ograničenja, učenje postavljanja granica bez stida i krivice i razlikovanje onoga što jeste naša odgovornost od onoga što nije.
Posebno je važno naučiti da odmor nije znak lenjosti niti neodgovornosti. Za mnoge osobe sa ovim problemom upravo je odmor jedan od najtežih zadataka. Rad na preteranoj odgovornosti zahteva vreme, strpljenje i postepeno menjanje obrazaca koji su se gradili godinama. Psihoterapija može biti dragocena podrška u tom procesu, jer pomaže da razumemo dublje uzroke problema i razvijemo nove načine funkcionisanja.
Na kraju, cilj nije da nosimo više. Cilj je da naučimo da nosimo samo ono što je zaista naše.
Marina Brašić, integrativni psihodinamski psihoterapeut
.jpg)
