Gubitak i tugovanje (2.deo) Proces tugovanja i zadaci tugovanja

Tugovanje je psihološka reakcija,koja nastupa nakon doživljenog gubitka. Kada se prekine emotivna veza sa voljenom osobom nastupa proces tugovanja. U prethodnom tekstu govorili smo o uobičajenim reakcijama na doživljeni gubitak bliske osobe. Naglasili smo individualnost doživljaja i reagovanja povodom gubitka. U ovom delu, iznećemo neka zapažanja o samom procesu tugovanja povodom gubitka bliske osobe.

     Osnovni cilj tugovanja je prilagođavanje na gubitak,postizanje novog emotivnog balansa koji će omogućiti prihvatanje gubitka kao deo ličnog iskustva i ponovno emocionalno investiranje u objekte (osobe,posao,ideale...). Često se dešava da osoba koja je u procesu tugovanja želi da zaboravi ono što je doživela i nastavi sa životom kao da se gubitak nije desio. Ne želi da se suoči sa svojim emocijama i trudi se da ih potisne (zaboravi). Umanjujznačaj gubitka,izbegava da plače,ne govori o tome kako se osećaja i sl. Opire se suočavanju sa tugom,ponekad i iz straha da će proces tugovanja doneti zaboravljanje osobe koju su izgubili. Sa druge strane,okolina podržava želju da se umanji bol kroz nesuočavanje sa emocijama,pa često šalje poruku “Prestani da tuguješ,to nije dobro za tebe”. Iz najbolje namere, ohrabruje tugujuće da potisnu ono što su doživeli ili da posmatraju stanje u kojem se nalaze samo iz perspektive neizdrživog. Nerazumevanje cilja i procesa tugovanja najčešće vodi do otežanog tugovanja, što će se odraziti na celokupni psihološki život osobe (i u sadošnjosti i u budućnosti). Tugovanje kao psihološki proces nije naj prijatnije emotivno iskustvo, ali je neophodno nakon doživljenog gubitka. Kroz proces tugovanja doživljene emocije se uključuju u postojeće emotivno iskustvo, dolazi do prevazilaženja gubitka i stvara se mogućnost za nastavak emotivnog života. Osoba neće biti emotivno opterećena potisnutim emocijama,već će ih prihvatiti u njihovim različitim intezitetima, i nastaviti da sa njima funkcioniše afirmativno. Emotivno funkcionisanje osobe nakon gubitka zavisiće od toga kako je prošao proces tugovanja,kako je integrisala doživljaje povodom gubitka.

Gubitak i tugovanje (1. deo)

                                Doživljaj gubitka i uobičajene reakcije

    Gubici su česti tokom života. Svi ih mogu doživeti bez obzira na uzrast i pol. Oni su sastavni deo života i razumevanje reakcija na njih je važno ako želimo da pomognemo sebi ili nekome pored nas. Neke osobe će se brže prilagoditi ovoj životnoj promeni, a nekima će trebati više vremena. Kod gubitka koji je povezan sa gubitkom voljene osobe prilagođavanje je dodatno opterećeno snažnim emocijama. Takve situacije su stresne i bitno menjaju životne okolnosti na koje osoba treba da se prilagodi. 

         Prilagođavanje zavisi od brojnih faktora i njihovo razumevanje može pomoći u procesu tugovanja. Proces tugovanja povezan sa gubitkom bliske osobe je opširna tema. Gubitak bliske osobe možemo posmatratati u zavisnosti od uzrasta osobe koja ga je doživela (dete ili odrasla osoba),načina kako je došlo do gubitka,koliko je osoba bila pripremljena na gubitak,uloge koje je bliska osoba imala u životu i dr. Rešili smo da kroz više tekstova pokušamo da istaknemo specifičnosti gubitka i procesa tugovanja, kako bi pružili podršku osobama koje su doživele gubitak ili osobama koje su podržavaoci tugujućima. U ovom tekstu, bavićemo se doživljajem gubitka i uobičajenim reakcijama na gubitak bliske osobe. 

Doživljaj gubitka

Gubitak voljene osobe se može doživeti veoma bolno i teško. Osoba može misliti da ništa tužnije i gore nije iskusila do tada. Obično želi da vrati osobu koju je izgubila, da se ponovo emotivno poveže sa njom,da ispravi ono što je bilo pogrešno u njihovom odnosu i tako pokuša da spreči gubitak. Međutim,kada se suoči da nema povratka i da ništa neće dovesti do ponovnog emotivnog spajanja, osoba će doživeti gubitak. Doživljaj gubitka je individualno iskustvo. Ovo se često zaboravlja.Ljudi obično na osnovu ličnog iskustva pokušavaju da pomognu, razumeju reakcije na doživljeni gubitak, i na osnovu njega procenjuju da li postoji problema u procesu tugovanja. Svako će doživeti na sebi svojstven način gubitak i nositi se sa njim onako kako misli da je najbolje za njega. Univerzalni obrazac ne postoji ni u doživljaju, ni u nošenju sa gubitkom. Jedina zajednička stvar, za sve gubitke, jeste da se osoba koja je nekog izgubila nalazi u novoj životnoj situaciji, na koju treba da se prilagodi. Nova životna situacija zahteva od nje dodatno angažovanje njenih emocionalnih i socijalnih kapaciteta kako bi se prilagodila gubitku,stekla ponovo osećaj sigurnosti i u skladu sa svojim emocijama nastavila afirmativno da živi (članak „Problem prilagođavanja na novu situaciju“). Ipak,možemo govoriti o uobičajenim reakcijama na doživljeni gubitak.To nam daje prostora da osobama koje su doživele gubitak pružimo podršku i pomoć koja im je potrebna.

Zašto su gubici teški? Sa gubitkom dolazi do napuštanja vezanosti sa objektom ljubavi i suočavanja sa zahtevom da se odreknemo nečeg značajnog. Ova promena se može doživeti izuzetno teško. Sa jedne strane, niko ne voli da se svojevoljno odrekne nečeg što voli,niti da se suočava sa neprijatnim emocijama,sa druge strane. U zavisi od toga koliko se osoba emotivno investirala ili povezala sa onim što je izgubila,zavisi koliko će emotivno snažno doživeti gubitak. Doživljaj gubitka će biti veći ukoliko je značaj osobe koju smo izgubili veći. Što je njen značaj bio veći to je oštriji doživljaj gubitka. Ne možemo nikada unapred znati koliko je osoba zaista izgubila sa jednom osobom, a time ni kako će reagovati na gubitak,dok ne razumemo koji značaj je imala za nju osoba koju je iygubila. Međutim, ljudi ne tuguju po principu „ako mi nešto nije mnogo važno, onda ću i manje tugovati“. Postoje i drugi razlozi koji utiču na pojačavanje doživljaja gubitka i otežavaju nošenje sa njim. Gubitak osobe usled smrti izaziva najintenzivnije emocije. Smrt ukazuje na nepovratnost i teško se može racionalizovati. Kod gubitaka koji nisu povezani sa smrću,postoji barem teoriska mogućnost da se osoba vrati, što povećava mogućnost racionalizacije gubitka. Međutim,i gubitak osobe usled razvoda, prekida emotivne veze ili nekog drugog razloga, takođe može izazvati jak doživljaj gubitka sa kojim se osoba teško nosi. Doživljaj gubitka može biti povezan sa tim da li se desio iznenada i neočekivano. Lične karakteristike su veoma značajne u doživljaju gubitka. U zavisnosti od uzrasta,emotivne zrelosti kao i kapaciteta za nošenje sa frustracijom osoba će doživljavati i nositi se sa gubitkom. Nekada jedn gubitk uključuje više gubitaka. Npr. sa gubitkom partnera može se izgubiti ne samo emotivni partner,već i prijatelj koji je stalno tu,osoba koja pruža zaštitu i sigurnost,kao pretnja svemu što je važno i sl. Životno iskustvo je bitno u doživljaju gubitka, posebno ako se osoba do tada nije susrela sa nekim značajnim gubitkom u životu (npr.kod dece koja nemaju u svom iskustvu gubitak voljene osobe). Često se dešava da se sa sadašnjim gubitkom aktiviraju osećanja na neke prošle gubitake. Tako se mogu javiti različita osećanja, koja nisu vezana samo za sadašnji gubitak,već i za neke ranije. Osoba tada može doživeti gubitak višestruko teže,te će i nošenje sa njim biti teže. Sve ovo što smo naveli bitno određuje kako će se gubitka doživeti,ali i reagovati na ono što se doživi.

Roditelji i tinejdžeri

Uloga roditelja u odrastanju tinejdžera

          Biti roditelj jednog tinejdžera je veoma zahtevan,a ne tako retko i težak posao. Roditelji koji su do skoro imali dominantnu ulogu u emotivnom i socijalnom razvoju deteta sada se doživljavaju kao „stranci“ ,oni koji se „ništa ne pitaju“, čiji  se stavovi procenjuju i preispituju. Neminovnost,koja čeka svakog roditelja, jeste da se suoči sa glavnim poslom svog tinejdžera a to je burno osamostaljivanje,odn. borbu za samostalnost. Ova potreba je sasvim legitimna,čak  poželjna, a psiholozi je objašnjavaju kao proces separacije i individuacije. Tnejdžeri  žele da se odvoje od roditelja,oslobode zavisnosti od njih,ali u isto vreme neophodna im je da ostanu u vezi sa njima jer su nedovoljno zreli da preuzmu odgovornost za samostalnost koju traže. Vaspitni stil roditelja daće okvir u kome će se slika tinejdžera razvijati kao i poseban doprinos  u razvoju ličnosti deteta.

NASILJE U ADOLESCENSKIM VEZAMA

Od romantične ljubavi do nasilja

     Sve češće možemo da čujemo u medijima kako je stopa nasilja među mladima povećana,kako se nasilje javljaja u brutalnim i destruktivnim oblicima. Da li je savremeno društvo donelo nasilje ili je njegovo postojanje oduvek bilo prisutno, samo sada više čujemo i mislimo o tome? Nije lako odgovoriti na ovo pitanje,jer ono zahteva kompleksno razmatranje nasilja u društvu,od nasilja u porodici,među vršnjacima do nasilja u svim drugim društvenim sferama. Cilj ovog članka nije otkrivanje globalnog uzroka nasilja,već ukazivanje na njegovo ispoljavanje u jednom bitnom segmetu razvoja mladih, a to je u adolescentnim partnerskim vezama.

Nasilje u partnerskim vezama uglavnom je tema za odrasle. Međutim,istraživanja koja se bave ovom problematikom ukazuju da se nasilje u partnerskim vezama i te kako javlja u adolescentnim,mladalačkim vezama (ranim 20-im). Ukazuju nam da se u tom periodu prvi put ispoljava partnersko nasilje i da prevenciju ovog problema treba započeti na na ovom uzrastu. Ako se vodimo idejom da „svet ostaje na mladima“, nameću nam se pitanja: „Kako se javlja nasilje u mladalačkim vezama?“, „Kako pomoći mladima u takvim vezama?“  i „Kako prevenirati njegovu pojavu?“

FOBIJE

    Pojam fobije se može čuti u svakodnevnim komunikacijama. Obično ga ljudi koriste kao zamenicu za strah te tako pokušavaju da povežu razna uznemirujuća osećanja sa ovim pojmom. Iako su fobije povezane sa osećanjem straha,razumevanje fobije je mnogo specifičnije od onog kako ga ljudi uopšteno definišu.

Strah

je emocija koja je prisutna kod svih ljudi. Nema osobe koja nije doživela neprijatna i intenzivna uznemirujuća osećanja povodom nekog događaja koji je bio realno ugrožavajući za nju. Sa pojavom opasnosti,javlja se strah koji ima zaštitničku i adptivnu funkciju organizma. Strah priprema organizam za prilagođavanje nadolazećoj opasnosti i odbrani od nje. U organizmu se aktiviraju fiziološki procesi koji dovode do ubrzanog rada srca,znojenja,napetosti u mišićima,ali i do izoštravanja pažnje ka pretećem stimulusu i pripremi organizma za aktivnosti izbegavanja ili odbrani od opasnosti.

Problem prilagođavanja na novu situaciju

          

U današnjem brzom svetu koji se stalno menja, sposobnost prilagođavanja novim situacijama postaje bitna odlika ličnosti.  Tokom života, suočavamo se sa različitim situacijama koje nas teraju da budemo fleskibilni , da im se brzo i uspešno prilagodimo i da se menjamo. Od svakodnevnih situacija do događaja koji bitno menjaju život ( npr.promena škole, promena mesta stanovanja,polazak na fakultet,promena posla ili gubitak bliske osobe) suočavamo se sa potrebom da se prilagodimo i nastavimo bez doživljaja pritiska i ograničenja. Nove situacije ne moraju uvek biti negativne,to mogu biti i situacije koje su u osnovi pozitivne, kao što su npr. rođenje deteta,odlazak u penziju ili napredovanje u poslu. I pored toga što nose pozitivne emocije, one se mogu doživeti kao problem ili kao neprijatnost. One zahtevaju neku promenu,udaljavanje od dotadašnjih navika i prilagođavanje novim okolnostima.

Roditelji i adolescenti

     Rešavanje konflikta sa adolescentima

    Komunikacija je bitna za svaki odnos, posebno za odnos roditelja i deteta,odnosno odraslih i adolescenata.Kako su adolescenti u kontinuiranom razvojnom konfliktu sami sa sobom,tako su i u čestim konfliktima i sa odraslima,autoritetom,tj.roditeljima. Konflikt nije platforma za utvrđivanje moći između roditelja i adolescenta,jer u takvoj atmosferi ni pobednik,a ni pobeđeni, ne mogu se osećati dobro. Zato je bitno da način rešavanja konflikta bude razvojan i korisan za adolescenta,ali i manje stresan za roditelje,odrasle.
O nekim načinima rešavanja konflikta,kao i  šta za jednog adolescenta znači konflikt u  razvoju identiteta možete pročitati u mom članku "Rešavanje konflikta sa adolescentima",objavljenog u Dnevnom Listu Danas.

Samopouzdanje (celovit doživljaj sebe i bazični osećaj poverenja)

Samopouzdanje se kao pojam gotovo u svim oblastima života pojavljuje i koristi.Ako želite da uspete u poslu,morate imati samopouzdanje. Ako želite da se isprobate u novim stvarima,morate imati samopouzdanje. Ako želite da osvojite ljubav svog života,opet,morate imati samopouzdanje. Vrlo lako i jednostavno rečeno : “Uspeh je u samopouzdanju”. I stvarno je tako! Nema dilema da je uspeh povezan sa samopouzdanjem. Međutim, samopouzdanje se ne izgrađuje tako jednostavno i lako, kao što se ni do uspeha ne dolazi jednostavno,lako i brzo.

Neke osobe žele da izgrade samopouzdanje brzo i jednostavno ili da promene sliku o sebi u nekoliko koraka. Uz ovo ide i očekivanje nekog univerzalnog i instant recepta dolaska do samopouzdanja. U prilog ovim uverenjima ide i sve popularnija filozofija da je moć samo u mislima,pa ako mislite pozitivno, eto vama i samopouzdanja. Ne treba zaboraviti optimizam, ali ne treba zaboraviti ni emocije na kojima se gradi optimistično mišljenje. Realnost nas suočava sa tim da iako se trudimo da samo mislimo pozitivno o sebi,nismo dosegli potpuni zaokret i promenili samopouzdanje. Suočavamo se sa činjenicom da je moguće promeniti neke veštine,ali da vrednovanje sebe i svojih sposobnosti nije suštinski promenjeno. Promena je moguća,ali je potrebno vreme i rad na sebi kako bi se izgradilo ili učvrstilo samopouzdanje.

Zrelo samopouzdanja 

Treba napraviti razliku između samopouzdanja i samopoštovanja. I jedna i druga psihološka osobina,čine sliku koju imamo o sebi.
Samopoštovanje je vezano za doživljaj sebe i vrednovanje sebe kao ličnosti. Podrazumeva poštovanje sebe,odnosno prihvatanje svojih pozitivnih i negativnih aspekta ličnosti . Osoba sebe poštuje i voli zbog onog što jeste, a ne zbog toga što nije. Svoje samopoštovanje ne zasniva na upoređivanju sa drugima i njihovim uspesima ili neuspesima,ona prihvata sebe bez obzira šta može ili ne može da uradi. Osoba ima samopoštovanje kada dominatno pozitivno vrednuje sebe i svoju ličnost. Samopouzdanje je vezano za doživljaj i vrednovanje svojih sposobnosti. Osoba je svesna šta može ili ne može,poznaje svoje granice i mogućnosti i prihvata ih onakve kakve jesu.Veruje u svoje sposobnosti, bez obzira na trenutne uspehe ili neuspehe. Iako se ove psihološke osobine mogu odvojeno posmatrati, one su bitno povezane i zajedno definišu sliku o sebi koju osoba ima. Bez samopoštovanja nema samopouzdanja i bez samopouzdanja nema samopoštovanja.
Način na koji vidimo i vrednujemo svoje sposobnosti možemo nazvati samopouzdanjem. To je osećaj da verujemo svojim sposobnostima, svojim mogućnostima i svojim vrednostima.
Zrelo samopouzdanje se odnosi na poznavanje svojih sposobnosti,svojih granica i mogućnosti u svakom trenutku,kao i verovanje da se u skladu sa tim mogu ostvariti željeni ciljevi,zadaci. Ovakav realani osećaj samopouzdanja,zasniva se na celovitom sagledavanju sebe i svojih sposobnosti. Osoba će imati celovitu sliku sebe kada u svakom trenutku poznaje svoje potencijale i ograničenja,ono što može i ne može. Osobe koje imaju problem sa samopouzdanjem imaće problem u celovitom doživljaju svojih sposobnosti. Neki će imati sliku da sve mogu i da su idealni, bez uvida u svoja ograničenja. Drugi će doživljavati sebe kao nedovoljno dobre,nedovoljno sposobne ili nedovoljno vredne drugima i sebi. Zbog nedostatka celovitog sagledavanja svojih sposobnosti, dolazi do disbalansa između idealnog i realnog JA. Idealno Ja uključuje mišljanja o tome kavi želim da budem ili šta želimo da postignemo,a realno Ja obuhvata ono što možemo da ostvarimo svojim sposobnostima. Kada dođe do velikog raskoraka između onoga što želimo i koliko zaista možemo, ljudi koriste različite psihološke mehanizme kako bi uspostavili balans i kako bi se osećali dobro i vredno. Tako se može javiti lažno samopouzdanje, previše samopouzdanja ili premalo samopouzdanja. Osobe koje imaju premalo samopouzdanja pokazivaće,na primer stidljvost,preteranu povučenost,strah,izbegavaće nove situacije i sl. Njihovo ponašanje će biti usmeren na izbegavanju realnih situacija u kojima bi mogli da testiraju svoje sposobnosti i dožive mogući neuspeh. Sa druge strane,osobe koje imaju previše samopouzdanja biće, na primer, ”uobražene”, kontrolisaće druge ljude, misliće da su “van konkurencije”, biće preterano ambiciozni i sl.. Ove osobe su malo svesne svojih ograničenja,ali će na mišljenju da su fantastičnih i idealnih sposonosti (samoidealizacijom) graditi svoje samopouzdanje i izbegavati strah od realnog testiranja svojih sposobnosti. Kod osoba sa lažnim samopouzdanjem duboko je potisnuta sumnja u svoje sposobnosti i predstavljaju sebe idealnima,odnosno onakvima kakvi bi želeli da budu. Oni mogu sve i lične neuspehe ne registruju.Znaju da budu razmetljivi,bahati,manipulativni,teže prestižu i vrlo su “ponosni”.Teže nekom svom savršenstvu, umesto da budu u skladu sa sopstvenim mogućnostima i potencijalima.
Ovi psihološki manevri mogu privremeno da “vrše poso”, ali pre ili kasnije, osoba će doći do činjenice da nije potpuno zadovoljna svojim postignućima ili svojim životom. Generalno,u nekom trenutku će se pojaviti osećanja straha,krivice i anksioznosti, što će se sve odraziti na celokupni njihov život.
Zrelo samopouzdanje proizilazi iz napuštanja idealizovane slike sebe i prihvatanje realne slike,odnosno celovitog sagledavanje vlastitih osećanja i sposobnosti kroz pozitivna iskustava.  

Bazični osećaj poverenja i samopouzdanje  

Samopouzdanje nije nasledno, mada se od samog rođenja gradi,pa se često smatra da je urođeno. Gradi se i učvršćuje tokom detinjstva i odrastanja,ali se isto tako može izgrađivati i menjati tokom odraslog doba. S obzirom da nemaju svi isti proces sazrevanja (odrastanje, životne okolnosti odrastanja,interakcije sa roditeljima i iskustva),tako ni samopouzdanje nije univerzalno i kod svakog isto. Univerzalno rešenje za menjanje i izgrađivanje samopouzdanja ne postoji. Svaka osoba ima subjektivni doživljaj samopouzdanja, gradiće ga u skladu sa učenjima i iskustvima koje je stekla i stiče tokom života. Kroz različita iskustva, poruke koje se dobijaju od značajnih ljudi, kroz lične procene i zaključke, samopouzdanje se izgrađuje,učvršćuje i postaje svojstveno samo za tu osobu.
Bazično poverenje je osnova na kojoj se grade bazične emocionalne kompetencije,a od koje zavisi i izgradnja samopouzdanja. Bazično poverenje predstavlja doživljaj i uverenje deteta da odrasli koji ga okružuju štite,prihvataju i pozitivno vrednuju. Doživljaj sveta kao sigurno i bezbedno mesto, pruža detetu mogućnost da u njemu razvija svoje sposobnosti,da ih testira i prihvata onakve kakve jesu. Dete se neće bojati reakcije okoline na svoje pokušaje i greške,osećaće se sigurno i slobodno da samostalno istražuje okolinu i sebe u njoj. Tako će se uključivati u nove zadatke,probaće da ih obavi u skladu sa veštinama koje poseduje i verovaće da može, jer će njegovi roditelji,negovatelji, podsticati,hvaliti i dosledno pozitivno reagovati na njegovo ispoljavanje. Osećaće se prihvaćeno i pozitivno vrednovano od strane odraslih. Deca koja su doživela osobe koje ih neguju kao nesigurne i odbacijuće,a time i svoju okolinu kao nesigurnu i odbacujuću, neće slobodno eksperimentisati u sredini i neće testirati svoje sposobnost. Samim tim,njihovo istraživanje okoline neće biti slobodno kao ni istraživanje svojih sposobnosti u njoj, zbog čega će izostajati celovit uvid u svoje sposobnosti. Bazično će se osećati nesigurno ili odbačeno, jer će sa ispoljavanjem svojih sposobnosti očekivati negativno vrednovanje od strane odraslih. Neće razvijati celovitu sliku sebe (ovo mogu, a ovo ne mogu još uvek), i vremenom će razvijati gore navedene mehanizme, kako bi postigli doživljaj lične sigurnost i vrednosti. U takvoj emotivnoj atmosferi suočavaće se i sa vršnjačkom grupom,školskim obavezama i životnim zadacima. U odraslom dobu, najčešće će se desiti da ima problem u prihvatanju sebe kao celine,odnosno kao osobe koja ima svoje potencijale i ograničenja,a u skladu sa tim ispoljavaće svoja ponašanja. Treba naglasiti da bazično poverenje daje samo osnovu razvoja samopouzdanja,ali ne i konačni sud o tome kako će se dalje razvijati. Razvoj samopouzdanja kod dece je posebna tema i ovde je samo jedan aspekt istaknut radi jasnijeg razumevanja izgrađivanja celovitog doživljaja svojih sposobnosti.

Znači, baza da se izgradi zrelo samopouzdanje jeste postojanje osećanja poverenja u roditelje-negovatelje (okolinu),jer će to doprineti formiranju uverenja da osoba vredi,da veruje u svoje sposobnosti,da ih slobodno testira u svojoj okolini i da svet dominatno pozitivno vrednuje.
Možemo primetiti da se zrelo samopouzdanje ne ostvaruju jednostavno i brzo. Celovita slika sebe i svojih sposobnosti ima posebno mesto u razvoju zrelog samopouzdanja. Međutim i druge bazične emocionalne kompetencije (mentalizacija,tolerancija na frustraciju,tolerancija na ambivalenciju,volja i inicijativa) imaju značajnu ulogu u ispoljavanju samopouzdanja u ljubavi i radu odrasle osobe. Iako je psihoterapiski rad efikasan način da radite na samopouzdanju, tehnike koje možete sami primenjivati mogu doprineti jačanju samopouzdanja ali o njima u nekom drugom tekstu.
Marina Brašić
www.facebook.com/notes/marina-brasic/samopouzdanje-celovit-doživljaj-sebe-i-bazični-osećaj-poverenja/10209189

Ciklus psiholoških radionica za roditelje

Prijavite se za ciklus psiholoških radionica „Kako preživeti tinejdžera“, namenjen roditeljima adolescenata i onima koji se za to pripremaju. Pronađimo zajedno  odgovore na pitanja koja se tiču veština roditeljstva i razumevanja adolescentnog perioda odrastanja.

Ciklus obuhvata sledeće radionice:

1.     Shvatite svog tinejdžera

pozitivni odgovori roditelja na potrebe adolescenata

2.      Naučite da govorite „tinejdžerski“

veštine komunikacije i  tehnike za rešavanje konflikta

3.     Dosledan nije  isto što i  strog  roditelj

pravilno odmeravanje nagrada i kazni

Svaka radionica traje dva sata i obezbeđen je edukativni materijal u elektronskoj formi za sve učesnike.

Pozovite nas i prijavite se za učešće:

Marina Brašić

specijalni pedagog, psihološki savetnik i O.L.I. psihoterapeut u edukaciji

imejl adresa: marinabrasic@yahoo.com; tel: 063 8771 641

Bojana Jevtić

specijalni pedagog, psihološki savetnik i O.L.I. psihoterapeut u edukaciji

imejl adresa: bjevtic6@gmail.com, tel: 064 2664 625