GLAS U MENI GOVORI : "NISI DOVOLJNO DOBAR!"

Mnogi ljudi neprestano su zagledani u sopstveni odraz kroz odnos sa drugima. Umesto da se pitaju šta se događa između njih i druge osobe, oni uporno pokušavaju da otkriju šta sa njima nije u redu. Preispituju svaku svoju reč, traže mane, greške i pogrešne postupke, uvereni da će, ako pronađu sopstvenu nesavršenost, uspeti da izbegnu bol, odbacivanje ili napuštanje.

Ovakav način doživljavanja sebe retko nastaje u odraslom dobu. Njegovi koreni najčešće se nalaze u najranijim odnosima sa roditeljima ili drugim značajnim figurama. Kada je dete odrastalo uz kritiku, emocionalnu nedostupnost, nepredvidivost ili ljubav koja je delovala uslovljeno, ono nije moglo da zaključi da roditelj ima svoja ograničenja. Njegov ego još nije bio dovoljno razvijen za takvo razumevanje. Umesto toga, dete zaključuje: „Sa mnom nešto nije u redu.“

To uverenje postaje deo njegovog unutrašnjeg sveta i prenosi se u odrasle odnose. Zato partnerova distanca, prijateljevo povlačenje ili nečije neslaganje više nisu samo događaji između dve osobe. Oni postaju ogledalo kroz koje čovek ponovo proverava sopstvenu vrednost. Svaki konflikt budi staro pitanje: „Da li sam ja problem?“

Iza ove zaokupljenosti sobom ne krije se zdrava samorefleksija, već ranjeni ego koji veruje da ljubav i prihvatanje zavise od toga da li je čovek dovoljno dobar. Zato se svaki konflikt, distanca ili prekid odnosa lako doživljavaju kao potvrda sopstvene neadekvatnosti.

Psihodinamski gledano, ovo predstavlja pokušaj ega da povrati osećaj sigurnosti i kontrole. Ako je problem u meni, onda postoji nada da ga mogu ispraviti i tako sprečiti da ponovo budem povređen. Lakše je poverovati da nisam dovoljno dobar nego prihvatiti da ne mogu da kontrolišem tuđe izbore, emocije ili sposobnost za bliskost.

U toj potrazi za sopstvenim greškama čovek ne traži istinu o sebi, već način da se zaštiti od novog bola. Paradoks je u tome što ga upravo ta potraga sve više udaljava od sebe i učvršćuje staro, nesvesno uverenje: „Nisam dovoljno dobar da bih bio voljen.“

Tek kada počne da razlikuje prošlost od sadašnjosti, čovek prestaje da u svakom odnosu traži potvrdu svoje vrednosti. Tada partneri, prijatelji i drugi ljudi više ne postaju sudije njegove ličnosti, već osobe sa sopstvenim emocijama, ograničenjima i izborima. Tek tada ogledalo odnosa prestaje da iskrivljuje sliku o sebi i postaje mesto na kome čovek može da vidi sebe jasnije i celovitije.

Marina Brašić, integrativni psihodinamski psihoterapeut