SAVREMENI INDIVIDUALIZAM

 Živimo u vremenu kada se insistira na individulizmu,  ali u želji da se bude drugačiji, u težnji za ličnim razvojem i uspehom mnogi ne primećuju da to vodi u krajnost. Pred vama je moj intervju za novine Večernje Novosti. 

 Kako biste definisali individualizam danas?

Individualizam je društvena i psihološka vrednost koja naglašava pravo čoveka da bude svoj i nezavisan od drugih. On donosi čoveku slobodu sopstvenih odluka i izbora da u skladu sa svojim potrebama, uverenjima i vrednostima živi. Danas čovek ima veću slobodu izražavanja svoje individualnosti, ali i mogućnost da živi u skladu sa svojom potrebama, nezavisno od očekivanja okoline ili tradicije. U tom smislu, individualizam je doneo zanačajne psihološke promene.

Međutim, primećujemo da se danas individualizam sve češće prikazuje u svojoj krajnosti, u vidu samodovoljnosti ili sebičnosti. Potreba za drugim ljudima se vidi kao slabost, a oslanjanje na kao odsustvo samostalnosti ili nedovoljne sposobnosti. Zrela individualnost nas ne vodi ka samoći, usamljenosti ili otuđenosti. Zrela individualnost nas kao vrednost vodi ka drugima, ka sposobnosti da ostanemo svoji dok smo povezani sa drugima. Jer čovek nije samo autonomno, već je i relaciono biće koje se kroz odnose razvija i raste.  

o Šta je tome najviše doprinelo?

Živimo u društvu i kulturi gde se visoko vrednuj produktivnost i uspeh. Sve veći fokus je na pojedincu i njegovim postignućima. Neprestano se podstiče izdvajanje iz grupe kako bi se zadovoljile potrebe da se bude vidljiv, prepoznat i prihvaćen. Nažalost, doživljaj sopstvene vrednosti sve više se gradi iz spoljnih merljivih validacija ( status, novac, moć, izgled). Istovremeno, slabljenje zajednice i povezanost u malim grupama (porodice, prijatelji, komšije), sve više ograničavaju prostor za stabilno i sigurno pripadanje. Neguje se ideja da pojedinac mora sam sebe da istakne, razvije i potvrdi. Empatija i razumevanje postepeno postaju periferne vrednosti.

U takvoj atmosferi, individualizam kao autentični izraz čoveka prerasta u neprestano dokazivanje ličnosti i vrednosti. Da bi to čovek postigao mora potisnuti ili sakriti univerzalne ljudske potrebe npr.pripadanje, povezanost, jednakost ili uzajamnost, ali i emotivnu ranjivost.  

o Mada se nameće kao imperativ na svim životnim poljima, postoje li apsekti u kojima je posebno dominantan?

Treba razumeti da individualizam nije imperativ, već naš izbor i vrednost. Kao vrednost ogleda se u slobodi da sebe prikažemo onakvim kakvi jesmo i razvijamo sebe ka autentičnom. Ali, kada individualizam postane obaveza dolazimo do problema, za pojedinca i društvo. Tada se očekuje od pojedinca posebnost, originalnost, uspeh ili različitost, što sve zajedno donosi veliki teret.

Možda se upravo najviše to vidi u partnerskim odnosima. Gde je savremena individualnost odbacila emotivno zrelo povezivanje, bliskost i uzajamnost. Iza nje se često krije nebriga o partneru, izostanak empatije ili odgovornosti ka odnosu. Ideja da sve potrebe sami možemo zadovoljiti nije baš podržavajuća za odnose. U tom slučaju, odnos postaje mesto povremene bliskosti i zajedničkih uživanja ali ne i mesto sigurnosti i pripadnosti.

U poslovnom svetu, danasšnji individualizam upućuje na sve manju povezanost i izraženi rivalski odnos među kolegama. Postignuća su vrlo značajna, a doživljaj lične vrednosti zavisi od procena nadređenih ili okoline. Ljudsko razumevanje slabosti i snaga ostaje po strani ili se tretira kao mana.  

U ličnom razvoju, individualizam se često doživljava u svojoj krajnosti. Kao usavršavanje sebe do granica zanemarivanja tuđih potreba i emocija, kao opravdanje sebičnosti. I ako psihoterapija i druge pomagačke struke imaju osnovu da pomognu pojedincu da otkrije svoje autentične i lične kapacitete, istovremeno se radi i na širenju emotivnih kapaciteta za ostajanje u odnosima. Tako da lični razvoj obuhvata inidividualizam u svojstvu širenja kapaciteta za ostajanje u odnosima.

I na kraju, ne postoji veća pozornica za prikazivanje individualizma od društvenih mreža. Pojedinac sam sebe ističe, pokazuje svoju posebnost, sopstvenu različitost od drugih. Drugi ljudi, pratioci, su samo posmatrači ili sudije onoga što osoba selektivno predstavlja.

o Koje se sve zamke kriju iza individualizma?

Kada je čovek previše okrenut sebi i svojim potrebama postaje sam sebi dovoljan. I ovde se ne radi o samoći, koja je korisna i razvojna, već o samodovoljnosti. Pored toga što potiskuje svoje prirodne potrebe za pripadanjem, bliskošću i povezanošću, čovek istovremeno postaje jedini nosilac odogovornosti za sve što mu se dešava u životu. Sloboda izbora je važna vrednost ali biti sam i odgovoran za sve je teret.  Zato se iza individualizma često kriju usamljenost, preopterećenost i teškoća da se pomoć zatraži i prhvati.

o Koliko to ubija kvalitet medjuljudskih odnosa?

Zreo individualizam ne remeti kvalitet međuljudskih odnosa, već ih poboljšava. Osoba može zadržati sopstvenu individualnost i biti značajno bliska, empatična i uzajamna u odnosu. Može uvažavati potrebe druge osobe i u skladu sa njima donositi odluke o postupcima i ponašanju koje su dobre za nju, drugu osobu i odnos. Ono što utiče na kvalitet međuljudskih odnosa jeste izraziti individualizam koji oslobađa od odgovornosti ka drugoj osobi i odnosu. Fokusiranost samo na ono što pojedinac želi, udaljavanje od razumevanja odnosa u kome se nalaze, iznošenje opravdanja za svoju isključenost ili nezainteresovanost kako se druga strana oseća.

o Vodi li to u usamljenost i otuđenost od drugih?

Paradoks savremenog individualizma je da ljudi nikad slobodiniji nisu bili da izraze i razviju svoju individualnost, a da nikada više nisu pričali o usamljenosti.  Usamljenost je osećaj koji govori da neke emotivne potrebe nisu pokazane, prepoznate i priznate. To nije osećaj koji isključuje postojanje drugih ljudi, već unutrašnje neprepoznavanje. Najteža usamljenost je kada imate ljude oko sebe koji ne vide i ne reaguju na vaše emotivne potrebe. Povlačenje u svoj mikro svet, gde sami sebe prepoznajete i razumete, ima svoje dobre strane. Ali, ako vas to vodi ka gubitku bliskosti i fokusiranosti samo na sebe, usamljenost može postati bolna realnost.

o Do čega sve može da dovede?             

Psihološki gledano pored usamljenosti i osećaja otuđenosti, pojedinac se može susresti sa osećajem preopterećenosti i stalnog pritiska da mora sve sam. Odnosi mogu opstajati, ali bez uzajamnosti i dubljeg oslanjanja koje vodi ka bliskosti i povezanosti. Manjak poverenja, sigurnosti i pripadnosti može postati direktna posledica. Sebičnost ili samodovoljnost će dovesti do bržeg kritikovanja, osuđivanja, prekidanja odnosa ili napuštanja. Sve to zajedno može se ozbiljno odraziti na emotivni rast i razvoj, pojedinca ali i društva.

o Koji su pozitivni aspekti individualizma­?

Ako posmatramo iz psihološkog ugla, individualizam je doneo svest o ličnim razlikama, slobodu istraživanja unutrašnjeg sveta i izražavanja svoje autentičnosti. Podstiče čoveka da se više zauzima za sebe, postavlja granice, razvija svoje mišljenje i kapacitet za prihvatanje emocija i potreba. Čovek danas sebe može prepoznati kao pojedinca koji ima svoje potencijale i ograničenja. Individualizam daje slobodu da u skladu sa svojim kapacitetima menjamo sebe i na taj način utičemo na svoj život. Ako posmatramo bilo koji aspekt funkcionisanja možemo videti da su ljudi željni samorazvoja i ličnog rada za onaj aspekt u kome se ne osećaju najbolje. Nekada je bilo važnije uklopiti se, a danas je dostupnije upoznati sebe i razviti se. To je sjajno!

o Kako uspostaviti balans između sopstvene autentičnosti i zdravih međuljudskih odnosa?

Balasn se uspostavlja kroz razvoj emocionalnih sposobnosti i širenjem kapaciteta za uzajamnost. Iz psihološkog ugla, to bi značilo da čovek postepeno upoznaje svoj unutrašnji svet, svoje emocije,potrebe, granice i autentične želje. Da širi svoj osećaj sigurnosti i poverenja u sopstvene snage, kako bi mogao slobodno da se predstavlja drugima u odnosu.

Međutim, ovde se ne završava razvoj zrele individualnosti. Razvijanja kapaciteta za tolerisanje frustracije, prihvatanje i nošenje razočarenja, neslaganja ili odsustva „instant“ zadovoljstva, poseban je zanačaj ostajanja u odnosima.  Istovremeno, bez razvijanja kapaciteta za razumevanje i prihvatanje drugog ne možemo ni imati odnose. Emocionalna sposobnost za empatijom, prepoznavanje tuđih emocija i granica, donosi širenje kapaciteta za uzajamnošću.

Ono što bih istakla, da nije potrebno da biramo između sebe i drugih, već da biramo razvoj svojih emocionalnih kapaciteta da ostenemo prisutni sa sobom dok smo bliski i uzajamni sa drugima.

Intervju za novine "Večernje Novosti" dodatak "Život plus"

Marina Brašić, integrativni psihodinamski psihoterapeut