Roditelji i tinejdžeri

Uloga roditelja u odrastanju tinejdžera

          Biti roditelj jednog tinejdžera je veoma zahtevan,a ne tako retko i težak posao. Roditelji koji su do skoro imali dominantnu ulogu u emotivnom i socijalnom razvoju deteta sada se doživljavaju kao „stranci“ ,oni koji se „ništa ne pitaju“, čiji  se stavovi procenjuju i preispituju. Neminovnost,koja čeka svakog roditelja, jeste da se suoči sa glavnim poslom svog tinejdžera a to je burno osamostaljivanje,odn. borbu za samostalnost. Ova potreba je sasvim legitimna,čak  poželjna, a psiholozi je objašnjavaju kao proces separacije i individuacije. Tnejdžeri  žele da se odvoje od roditelja,oslobode zavisnosti od njih,ali u isto vreme neophodna im je da ostanu u vezi sa njima jer su nedovoljno zreli da preuzmu odgovornost za samostalnost koju traže. Vaspitni stil roditelja daće okvir u kome će se slika tinejdžera razvijati kao i poseban doprinos  u razvoju ličnosti deteta.

   Glavni „posao“ tinejdžera jeste osloboditi se zavisnosti od roditelja,postati samostalan i odrastao.Glavni „posao“roditelja jeste prilagoditi vaspitni stil svom tinejdžeru kako bi dobio podršku,ljubav i sigurnost u svom odrastanju.

Vaspitni stil roditelja

      U periodu osamostaljivanja, tinejdžeri preispituju ono što su im roditelji govorili i govore o životu. Pravila koja im postavljaju sada se vrednuju na skali prihvatljivog ili neprihvatljivog. Svojim postupcima i stvaranjem emocionalne atmosfere u kojoj tinejdžer odrasta,roditelji utiču na razvoj ličnosti svog tinejdžera. Vaspitni stil roditelja upravo podrazumeva sva ona ponašanja roditelja preko kojih uspostavlja odnos sa detetom. Ta ponašanja obuhvataju emocionalnu dimenziju odnosa (emocionalna toplina i roditeljsko razumevanje, odnosno količina podrške, ljubavi i ohrabrenja koju roditelj pruža detetu) i dimenziju kontrole (roditeljski nadzor i zahtevi,odnosno roditeljska očekivanja od deteta). Vaspitni stil roditelja u mnogome će uticati na formiranje identiteta tinejdžera,ponašanje tinejdžera  a za roditelje još bitnije uticaće na  „preživljavanje“ odrastanja svog tinejdžera. 

     Vaspitni stil roditelja upravo podrazumeva sva ona ponašanja roditelja preko kojih   uspostavlja odnos sa detetom.Obuhvata emocionalni odnos sa detetom i kontrolu,odnosno zahteve i očekivanja.

Evo nekoliko vaspitnih stilova roditelja i njihov uticaj na odrastanje dece:

AUTORITARNI RODITELJI-autoritarni vaspitni stil

„JA NAJBOLJE ZNAM ŠTA JE DOBRO ZA MOJE DETE“

     Kod autoritarnih roditelja odnos sa detetom je jednosmeran,pun zahteva prema detetu sa veoma malo topline u odnosu. To su roditelji čvrste discipline,vojničke, nameću ograničenja i zahtevaju određena ponašanja od tinejdžera. Oni cene poslušnost kod deteta a u slučaju da je ne dobiju služe se neodmerenim kaznama. Komunikacija sa detetom je jednosmerna,bez objašnjena tipična :“ Zato što ja tako kažem.“ U osnovi je da ovi roditelji pokazuju moć i dominaciju,pa čak i nad svojim detetom,kroz stalnu kontrolu i nametanjem  očekivanja od deteta. Iako je cilj roditelja da kroz kontrolu nauče detet da samo kontroliše sebe (samokontroli), ipak ovakav stil vaspitanja ne pruža dovoljno prostora detetu da samostalno odlučuje i pravi izbore na osnovu sopstvenih uvida. Onda kada dobiju slobudu da odlučuju stepen samokontrole će biti na pravom testu.

     Kod tinejdžera može se probuditi  inat,bes,ljutnja,neprijateljstvo,laganje - agresiju i nizak prag tolerancije na frustraciju ili povodljivost,pokornost,potčinjenost,smanjenu motivaciju za postignuća, apatiju –povučenost . Tako će i birati vršnjačke grupe u kojima će se ili suprotstavljati roditeljima (npr.navijačke grupe ) ili da zadovolje roditelje (ples,pevanje iako to nije u skladu sa interesovanjem deteta). Tinejdžeri će pokazivati visok stepen nesigurnosti,strah,uznemirenost i stalnu strepnju kako udovoljiti roditeljima-autoritetu .

PERMISIVNI RODITELJI-popustljivi vaspitni stil

„DETE NAJBOLJE ZNA ŠTA MU TREBA“

     Kod ovih roditelja dečija želja je zapovest. Obično se kaže da nemaju autoriteta i da daju deci mnogo slobode.Vaspitni stil ovih roditelja jeste uzdržavanje od bilo kakve frustracije deteta,odnosno od bilo kakvog disciplinovanja deteta. Ovakvim stavom roditelji iako pružaju toplinu,ljubav i podršku svojoj deci sa druge strane postavljaju male zahteve,slabo kontrolišu i ne postavljaju ograničenja. Odnos sa detetom je krajnje jednosmerena ali ovog puta iz smera deteta prema roditelju. Roditelj nudi detetu preteranu emocionalnu osetljivost koja će biti osnova razvoja ličnosti deteta.U ovakvoj atmosferi roditelji daju svom tinejdžeru svet u kome nema poštovanja pravila,svet u kome moraju da se poštuju samo njihove želje i pravila.

Tinejdžeri vaspitavani popustljivim stilom roditelja najčešće su veseli i vrlo slobodni,ali sve do trenutka kada su njihove želje zadovoljene. Kada naiđu na ograničenja u ispunjavanju svojih želja i na zahteve poštovanja pravila društva (škole,grupe institucije) ,postaju impulsivnog ponašanja. Imaju slabu kontrolu nad sobom i nemaju osećaj odgovornosti za situacije u kojima se nalaze. Može se reći da je tinejdžer u potpunom haosu sopstvenih želja i načina dosezanja istih. Istovremeno, javljaju se emotivni problemi jer tinejdžer nema bazičnu sigurnost roditelja koja mu je neophodna za razvoja. Kritike koje dobijaju u društvu često doživljavaju kao napad na sopstvenu vredost,što podstiče negativnu sliku deteta o sebi. Pored toga, tinejdžer uči u odnosu sa roditeljima kako da nameće svoj želje,pa tako razvijaju manipulativne oblike ponašanja. Manipulativno ponašanje će biti sredstvo dolaženja do cilja,odnosno ispunjenje želje i koristiće se u svim sferama života.

INDIFERENTNI RODITELJI- nezainteresovani vaspitni stil

„JA IMAM SVOJ ŽIVOT,DETE IMA SVOJ ŽIVOT“

       U današnje vreme,nažalost, sve više je prisutan ovaj vaspitni stil. Roditelji su previše okupirani sobom,ne interesuje ih previše šta dete radi ili nemaju „snage“ i vremena da se bave decom. Uglavnom ispunjavaju osnovne zadatke materijalnog obezbeđivanja deteta ali se ne upuštaju u građenje emotivnog odnosa. Odnos je vrlo površan,ne postoje zajedničke aktivnosti i nema emotivne razmene. Kontrola deteta ne postoji, često ne znaju gde im je dete i sa kim se druži.

       U ovakvoj nezainteresovanosti tinejdžeri se osećaju odbačeno,zanemareno i nesigurno. Zbog sopstvene nesigurnosti,dobijene iz odnosa sa roditeljima,u socijalnim-vršnjačkim kontaktima ispoljavaju problematično ponašanje preko kojeg stvaraju sliku „opasnog momka-devojke“, skloni su konzumiranju alkohola i droge,nisu zainteresovani za školu i obaveze. Zahtevanje poštovanja  bilo kakvih pravila za ove tinejdžere predstavlja izvor ispoljavanja ne neutralizovane agresije,koja se može usmeriti ka sebi ili ka okolini. Ovi tinejdžeri uporno traže reakciju okoline na njihovo ponašanje. Kod njih se može primetiti da su veoma razdražljivi i promenljivog raspoloženja. Na emotivnom polju javljaju se različiti problemi koji se ispoljavaju kroz problematična-delinkventna ponašanja.

AUTORITATIVNI RODITELJI-demokratski vaspitni stil

„MI GRADIMO DOBAR ODNOS“

      Vaspitni stil ovih roditelja prema deci se može opisati kao emocionalno topli sa odlučnim zahtevima i kontrolom. Pod kontrolom ne podrazumeva se gvozdena disciplina,već učenje-vaspitavanje deteta da samo kontroliše sebe u  stvarima za koje su razvojno sposobni. Roditelji su blagi i odlučni,dosledni u zahtevima.Oni postavljaju zahteve detetu u skladu sa njegovim razvojnim potrebama i mogućnostima. U demokratskom vaspitnom stilu roditelji grade odnos sa detetom.Ne pokušavaju da dete oblikuju po sopstvenim potrebama,već mu pružaju podršku da se razvija u skladu sa svojim potrebama a da pritom poštuje određena pravila i vrednosti. Roditelji podržavaju kreativnost,znatiželjnost i samostalnost deteta,vode računa o njegovim osećanjima a kontrola je usmerena ka nepoželjnim ponašanjima .Roditelji uče svoju decu šta smeju a šta ne smeju,odnosno koje ponašanje neće ugroziti ni njih a ni druge osobe.

    Tinejdžerski period je buran i sastoji se u preispitivanju vrednosnih stavova,a roditelji se trude da razumeju dileme svojih tinejdžera i pomognu im u traženju prihvatljivog rešenja za obe strane. Ne nameću svoja rešenja i mišljenja („ne sole im pamet“), već vešto postavljaju pitanja koja će navesti tinejdžera da razmišlja i zaključi koje su posledice određenog ponašanja i šta je korisnije za njega. Time roditelj uči dete da razmišlja,kako bi samo kasnije donosilo odluke u životu koje su dobre za njega. U odnosu poverenja mnogo će se lakše prevazići turbulentne promene tinejdžerskog doba,jer sigurnost koju oseća tinejdžer u odnosu sa roditeljima davaće mu krila u nošenju sa fizičkim,emotivnim i socijalnim promenama na koje nailazi. Vaspitni stil koji će podrazumevati obostrano poštovanje i uvažavanje doprinosi da se razvijaju pozitivna osećanja,jer niko neće biti povređen u tom odnosu. Izgrađeni unutrašnji model odnosa predstavljaće bazu sigurnosti za kasniji razvoj ličnosti i uspostavljanje novih odnosa. Tinejdžeri će tako razvijati samokontrolu,osećajnost  i ambiciju ka ostvarivanju sopstvenih ciljeva.

     Roditelji su blagi i odlučni,dosledni u zahtevima. Pod kontrolom ne podrazumeva se gvozdena disciplina,već učenje deteta da samo kontroliše sebe u  stvarima za koje su razvojno sposobni. Roditelj uči dete da razmišlja i donosi odluke. Vaspitni stil koji će podrazumevati obostrano poštovanje i uvažavanje doprinosi da se razvijaju pozitivna osećanja,jer niko neće biti  povređen u tom odnosu.  

 Iako nije lako roditeljima da stalno odmeravaju u komunikaciji sa tinejdžerima,da strpljivo i odmereno reaguju,ipak ovakve veštine su neophodna. Zato je neophodno da roditelji rade na sopstvenim veštinama.Veštinama komunikacije sa tinejdžerom ,a posebno na veštinama tolerancije na frustraciju, jer su one kada se pojave tinejdžeri na posebnom testu. I šta na kraju reći ... Odrastanje nije lako. Setite se i sami kako je bilo. Ne postoje univerzalna rešenja,svako dete je za sebe ličnost.Razmislite kojim vaspitnim stilom gradite odnos sa detetom, jer kroz njega učite svog tinejdžera kako da odraste i postane emotivno i radno zrela ličnost. Odvojte dovoljno vremena za građenje tog odnosa,jer će se ulaganje višestruko isplatiti.

Neophodno je da roditelji rade na sopstvenim veštinama,veštinama komunikacije sa tinejdžerom ,a posebno na veštinama tolerancije na frustraciju,da odvoje dovoljno vremena i strpljanja.

Marina Brašić