Kada govorimo o prijatnim emocijama uglavnom smatramo da one ne mogu da izazovu probleme u ponašanju i funkcionisanju. Euforija ili euforično raspoloženje se obično doživljavaju kao poželjno emocionalno stanje. Često se meša sa doživljajem sreće ili dobrog raspoloženja. Ovde neću govoriti o povremenom doživljaju euforije, npr. prilikom pobeda na nekom takmičenju ili doživljaju neke izuzetne sreće u pozitivnim okolnostima (npr. dobijanje deteta). Ovde ćemo govoriti o euforiji kao problemu.
Euforija nije isto što i sreća ili euforično raspoloženje, nije isto što i dobro raspoloženje. Euforija se definiše kao vrlo intezivan osećaj sreće i radost, doživljaj odsustva bilo kakvog stresa ili neprijatnih emocija.
Međutim, iako deluje kao pozitivni doživljaj, euforija se ne može poistovetiti sa srećmo. Glavna razlika između euforije i sreće jeste u tome što sreća donosi unutrašnji mir i spokoj, dok euforija nosi visok stepen nemira i unutrašnju uznemirenost. U osnovi, euforija se smatra nezdravom emocijom jer predstavlja odmbrambenu reakciju od prisutnih neprijatnih osećanja, kao što su tuga, potištenost ili doživljaj unutrašnje praznine.
Osobe koje teže da doživljavaju što češće euforično raspoloženje obično ga izjednačavaju sa srećom, te kada su i dobro raspoložene smatraju da to nije poželjno stanje. Usled euforičnog raspoloženja osećaj sreće se predimenzionirano doživljava, osoba biva preplavljena pozitivnim osećanjima, a racionalnost osobe se umanjuje. Ono što osobu inače muči, kada nije euforična, u stanju euforije se gubi iz vida zbog preplavljivanja pozitivnim emocijama. Osoba ne sagledava realno sebe i situacije u kojima se nalazi, već se ponaša samo u skladu sa onim kako se oseća. Zato se često dešava da osoba u euforičnim stanjima radi nešto što inače ne bi radila ili govori ono što inače ne bi rekla.
Međutim, pošto je euforija prolaznog karaktera osoba se nakon nje može osećati vrlo neprijatno, depresivno ili prazno. U slučaju da je imala ispade u toku euforičnog raspoloženja može osećati stid, krivicu ili neku drugu neprijatnost. Realnost počinje da izgleda još neprijatnije nego što je pre euforije bila, a depresivno raspoloženje često biva dominantno. Sve neprijatne emocije iz realnosti (one od kojih se osoba branila ili nije želela da ih prihvati) sada postaju upadljivije. U takvim situacijama osoba se može okrenuti ka traženju načina da ponovo izazove euforično raspoloženje ili da razvija težnju ka konstantnom doživljaju euforije. Ovakve težnje odraziće se negativno na opšte, svakodnevno,funkcionisanje osobe.
Najpre, euforija nije prirodno stalno raspoloženje. Kao i sve emocije, tako i euforija, prolaznog je karaktera. Tako da nije moguće uvek biti u euforičnom raspoloženju. Sa druge strane, život obuhvata poštovanje principa realnosti a ne samo principa zadovoljstva. Da bi smo osetili unutrašnji mir i zadovoljstvo moramo naučiti da se nosimo sa nepirjatnim emocijama, stresnim situacijama, usponima i padovima. Nije realno da ćemo tokom života imati samo zadovoljstva i srećne okolnosti. Tuga, ljutnja ili povređenost su emocije koje ne možemo zaobići tokom života pa je bolje naučiti kako se nositi sa njima. Usmeravanjem sebe isključivo ka euforičnom raspoloženju težimo ka nečemu neprirodnom, odnosno nerealnom. Na taj način osobe koje teže konstantnom euforičnom raspoloženju propuštaju priliku da budu prisutne u realnosti, da uživaju u svakodnevnim stvarima, čak i onda kada su dobro raspoložene. Za njih se dobro raspoloženje ne registruje kao nešto prihvatljivo, često ga i ne primećuju, jer stalno teže ka intezivnoj sreći i ushićenosti. Dobro raspoloženje ili neutralno ( ni dobor-ni loše) je alarm za dosadu ili preduzimanje akcija ka postizanju euforije. Tako možemo videti osobe koje "jure" za euforičnim raspoloženjem i ispoljavaju rizična ponašanja i nikada nisu zadovoljni onim što trenutno imaju ili mogu.
Euforično raspoloženje je vrlo "zarazno", te osoba može početi da stalno "juri" uzbuđenja i razne stimulanse za postizanje euforije. Najčešći su u pitanju alkohol i/ili droga. Sa povremenim ili konstantim uzimanjem stimulansa razvija se zavisnično ponašanje. Ovakva ponašanja donose dodatne probleme i urušavaju život osobi.
Šta se nalazi ispod euforije
Najčešće emocije koje se kriju ispod euforije su tuga, anksioznost, doživljaj usamljenosti ili unutrašnje praznine sa kojim osoba ne zna na adekvatan način da se nosi. U osnovi osoba ima slabo razvijene emocionalne kompetencije za upravljanje emocijama. Umesto da se suoči sa neprijatnim emocijama, pokuša da ih razume i nauči kako da ih toleriše ili prevaziđe, ona pribegava izbegavajućem ponašanju, odnosno mehanizmu odbrane od nezadovoljsta sobom i svojim životom. Suočavanje sa neprijatnim emocijama obično dovodi osobu u depresivnu poziciju, a niko ne želi da se oseća depresivno. Da bi osoba izalšla iz ovog raspoloženja neophodno je da razvije emocionalne sposobnosti kao npr. da celovito gleda na sebe i život, da ne idealizuje ili da realno sagledava sebe i druge, da konstatno ulaže napore ka željenim ciljevima, da prihvati tugu zbog gubitka, svojih grešaka ili što ljudi nisu onakvi kakve su želje ili očekivanja, da nauči kako da donosi odluke ili kako da razrešava situacije koje je frustriraju. Sve ove sposobnosti traže rad na sebi, svojim emocijama, vreme da osoba bude posvećena sebi. Nekim osobama je mnogo lakše veštači izazvati intezivnu sreću, nego ulagati svoje vreme i emocije ka postizanju dobrog raspoloženja. Međutim, sve ima svoju cenu pa tako i ovo. Ono što se pokazuje kao psihološki lakše životno ima visoku cenu. Umesto stabilnog unutrašnjeg osećanja zadovoljstva koje se može dobiti radom na svojim emocionalnim kompetencijama (emocionalnoj zrelosti), osoba plaća cenu kratkotrajnim uživanjima i konstantnim nezadovoljstvom sobom i svojim životom.
Ako imate ovaj problem, potražite psihoterapijsku pomoć i podršku kako bi ste doživlja zadovoljstva, ispunjenosti i dobrog raspoloženja postigli ličnom promenom, a ne spoljašnjim stimulansima.
Marina Brašić,psihoterapeuta
marinabrasic@yahoo.com
063/8771641
Нема коментара:
Постави коментар