PRAŠTANJE- PRILIKA ZA NOVI POČETAK

  

    Kada govorimo o opraštanju obično pomislimo na religijski koncept opraštanja osobama koje su nam nanele neku štetu, nepravdu ili bol. Posmatramo praštanje kao vid oslobađanja druge osobe od krivice za ono što nam je loše učinila kako bi bez našeg opterećenja, zvano osveta, mogla da krene dalje. I ako je praštanje sveto možemo uvek postaviti pitanje: “ Zašto bih ja oprostio?” ili "Potpuno je prirodno biti ljut zbog onoga što nam je učinjeno", posebno ako smo iskusili bol zbog namernosti ili nenamernosti te osobe. Ovako sagledan koncept praštanja vezuje se isključivo za drugu osobu i često dolazimo do toga da ne razumemo zato je važno oprostiti.  
Iz psihološkog  ugla praštanje je sveto zbog same osobe koja oprašta. Međutim, ovo saznanje nimalo ne olakšava sam proces praštanja. Proces praštanja je mnogo složeniji od jednostavne verbalizacije: "Oprostio sam ti!". Zahteva dublje emocionalno angažovanje i emocionalnu spremnost da se suočimo sa svim neprijatnim emocijama koje smo doživeli povodom događaja u kojem smo bili povređeni. Zbog nemogućnosti ili nespremnosti da se osoba dodatno emocionalno angažuje praštanje obično izostaje, a osoba nastavlja da živi sa ljutnjom, bolom, žudnjom za pravdom ili osvetom. Svoju sadašnjost gradi i živi na temeljima ili pod teretom neprijatne prošlosti. 

ZAŠTO JE VAŽNO OPROSTITI

   Jedna od tema koja se pojavi tokom psihoterapijskog procesa jeste problem praštanja. Mnogi ljudi nisu spremni da oproste osobama koje su im nanele neku štetu ili povredu i često svoju sadašnjost žive pod uticajem davno izazvanih neprijatnih emocija. Grade sadašnje odnose na temeljima neprijatnih iskustava, usmeravaju (svesno ili nesvesno) svoja ponašanja ka izbegavanju bliskosti ili mogućem ponavljanju povređenosti, a nekada žive ispunjeni ljutnjom i besom bez povoda u sadašnjim okolnostima. Neprijatne emocije su neka nevidljiva vrpca koja ih vezuje za prošlost i ispunjava svakodnevne aktivnosti. Iako su neke osobe prividno prevazišle događaje iz prošlosti, zaboravile osobu koja ih je povredila ili su se distancirali od nje, dešava se da nisu emotivno napustile nemile događaje. Vode se metodm “zaboravi osobu, ali ne oprosti grešku ”. Naučili su da poriču ili negiraju bilo kakava osećanja vezana za osobu koja ih je povredila i kojoj bi trebalo oprostiti. Tako na nevidljivi način, putem emocija, ostaju vezani za prošle traumatične događaje.

  Suština je u tome da ako nismo oprostili neku nepravdu koja nam je učinjena ljutnja, bes, želja za osvetom, povređenost, strah, krivica itd. ne napuštaju naš unutrašnji svet (emocionalni svet) čak iako smo zaboravili na osobu koja je izazvala ove emocije ili na sam događaj. Emocije imaju svoju dinamiku funkcionisanja, što ih više poričemo ili negiramo, što se više branimo od njih one sve snažnije traže put da nam se pokažu i obuzmu nas. Pojavljuju se u skrivenim oblicima kroz izbore koje pravimo (partnera,prijatelje i dr.), somatske tegobe, “ničim” izazvanu anksioznost, depresivna raspoloženja ili neke druge emocionalne probleme. Na taj način, naša neprijatna i bolna prošlost utiče na sadašnjost. Nekada ostaju mesecim, godinama, nekada i ceo život, pod pritiskom neprijatnih osećanja. Nisu emocionalno spremni da oproste štetu ili nepravdu koja im je naneta, a time nisu ni spremni da se oslobode neprijatnih emocija iz prošlosti. Unutrašnji mir i rasterećenje ne postižu, već energiju gube i troše na potiskivanje ili usmeravanje emocija koje su davno izazvane. Praštanje je važno jer nam daje priliku da ranije doživljenu neprijatnost, bol ili povređenost  integrišemo u svoje životno iskustvo i onda nastavimo dalje bez opterećenja.  

ZABLUDE OKO PRAŠTANJA

    Opraštanje se vezuje za to da je načinjena neka šteta, te u zavisnosti od toga kakva je posledica ili kolika je šteta zavisi i mogućnost oprataštanja. Tamo gde se procenjuje da šteta nije velika ili da posledice nisu mnogo ugrožavajuće pretpostavlja se da je opraštanje lakše. Međutim, neki ljudi jednako teško oproste i “male” i “velike” greške. Uverila sam se u radu sa ljudima da neke osobe jednako teško oproste ružne reči upućene od bliske osobe, kao i one kojima su greške nanele traumatična iskustva. Pitanje je kako osoba doživljava štetu ili nepravdu koja joj je naneta, kao i od koje osobe je ona došla. Možemo reći da nije važna samo posledica koja je nastupila, već je važno i osoba koja je posledicu pričinila. Naši najprisniji odnosi mogu istovremeno biti i naši najveći izazovi. Rane koje se zadobiju u tim odnosima ostavljaju duboke tragove, a proces praštanja bliskim osobama je znatno teži nego osobama koje nam nisu važne ili bitne. Sa ovim se može povezati i činjenica da li bliska osoba, koja nas je povredila, priznaje svoju grešku i pokazuje da joj je žao ili je briga za to kako se osećamo. Tamo gde priznanje izostaje proces opraštanja zahteva odustajanje od želje za osvetom ili kaznom, odnosno posebno emocionalno angažovanje.  

    Sa druge strane od toga koliko smo emocionalno spremni da prihvatimo da neka naša očekivanja, želje ili potrebe nisu ispunjene i nikada neće biti, zavisi da li ćemo ostati sa emocijama ljutnje, krivice ili mržnje prema osobi koja ih nije ispunila ili ih izneverila. Zahtevi da se druga osoba promeni ili ponaša u skladu sa očekivanjima donosi samo neprijatne emocije koje nas remete da nastavimo dalje u životu. Zato, nije dovoljno reći da nekome opraštate već je potrebno odustati od sopstvene želje da se druga osoba promeni. A odustajanje od sopstvenih želja ili očekivanja donosi neprijatne emocije koje treba osvestiti i prevazići.  Blisko povezano sa ovim jeste i to da praštanje zahteva prihvatanje realnosti kao nesavršene. Život nije savršen, donosi nam gubitke, greške i loša iskustva. Niko nije savršen i ne moraju nam svi ljudi odgovoriti na potrebe, želje i očekivanja, pa bili oni naši najbliži. Prihvatanjem da ljudi nisu savršeni, da imaju svoje negativne strane, da ne moraju priznati greške koje su nam počinili (bol koji su naneli) daje nam mogućnost da tugujemo, ali i lakše podnesemo nesavršenstvo realnosti. Takođe, sagledavanjem sebe kao celovite osobe, sa svojim pozitivnim i manje pozitivnim stranama, možemo umanjiti želju za osvetom a time olakšati proces praštanja . 

   Mnogi ljudi misle da opraštanje znači pomirenje ili ostajanje u bliskom odnosu sa osobom koja je nanela štetu ili povredu. To nije tačno. Ne treba ostajati u nekom odnosu iz prisle ili sažaljenja, pa tako ni opraštanje ne znači da prisiljavate sebe na bliskost. Praštanje znači opraštanje (otpuštanje) od neprijatnih emocija prošlosti, a to nikako ne znači nužno i nastavljanje bliskog odnosa. Dozvoliti sebi da nemate emocije prema osobi koja vas je povredila (indiferentnost) nekada predstavlja jedini oblik odnosa koji možete ostvariti nakon praštanja.

   Praštanje nije pravdanje nečijeg postupka ili prihvatanje vrednosti ili misli osobe koja nas je povredila. Iako osoba koja je nanele štetu može ponuditi različita opravdanja za svoje postupke ili tražiti razumevanje istih, praštanje ne znači da ste dužni ili u obavezi da ih prihvatite ako želite da oprostite. Opraštanje nije gubitak svog dostojanstva i integriteta. Opraštanje znači prihvatanje svoje ljutnje i neprijatnih emocija koje su izronile iz greške koju je druga osoba izazvala, kao i razumevanje istih radi sopstvenog olakšanja a ne opravdanja drugih.

    Čini mi se da je najveća zabluda oko razumevanja potrebnog vremena za praštanje. Mnogi ljudi smatraju da ako prođu dani, meseci i godine neprijatne emocije nestaju same od sebe, a da se istovremeno dešava i praštanje. Ovo uverenje je često povezano i sa razumevanjem procesa tugovanja. Vreme samo po sebi ne pomaže. Opraštanje je proces, idnividualnog karaktera i zahteva emocionalno i kognitivno angažovanje osobe. Postepeno suočavanje sa ljutnjom, gnevom ili željom za osvetom, sa stidom, strahom ili krivicom zahteva vreme i razumevanje. Međutim, pored vremena potrebana je i emocionalna spremnost osobe da emocije koje doživi prihvati kao svoje, da ih verbalizuje, stiša i pusti da prođu. U ovom proces suočavanja sa neprijatnim emocijama javlja se često i tuga sa kojom dolazi i proces tugovanja, a za sve to je potrebno vreme. Zato, kada ljudi kažu da vreme leči sve moramo znati da vreme samo po sebi ništa ne znači. Vreme je potrebno za postepeno emocionalno suočavanje, tugovanje i oporavak.  Ako osoba nije emocionalno spremna da se suoči sa neprijatnim emocijama i integriše nove sisteme vrednosti na osnovu iskustva koje je stekla vreme ništa ne može doneti.

   Proces praštanja je individualn čin i svako će u skladu sa svojim razvijenim unutrašnjim kapacitetima da ga sprovodi. Važno je znati da kroz praštanje nećemo promeniti prošlost i situacije koje smo doživeli u prošlosti. Međutim, praštanje može doneti olakšanje, rasterećenje i unutrašnji mir povodom onog što smo doživeli. Zato se i kaže da je praštanje prilika za novi početak.


Marina Brašić, OLI psihoterapeut
marinabrasic@yahoo.com
063/8771641