Nema osobe koja nije doživela strah, ljutnju, tugu, krivicu ili stid. Da nije bila izložena događajima u kojima joj je srce brže zalupalo, gde se osećala radosno ili srećno. Iako smo zauzeti svakodnevnim poslovima i ne obrćamo pažnju na to kako se osećamo, naš unutrašnji svet je uvek aktivan. Bili mi svesni ili ne, emocije stalno doživljavamo. Emocije su vitalni deo našeg svakodnevnog života. Na osnovu njih komuniciramo sa ljudima, nosimo se sa izazovima i odlučujemo kako ćemo se ponašati i usmeriti. One nas motivišu na određene akcije, boje našu percepciju realnosti i direktno utiču na kvalitet života koji vodimo. Poznavanje i razumevanje emocija daje nam sposobnost da kreiramo sopstveni život onako kako želimo u svim sferama, a najvažnije u ljubavi i radu.
Proces upoznavanja i razumevanja emocija započinje od samog rođenja, kada se upoznajemo sa prvim prijatnostima i neprijatnostima zadovoljenja naših potreba. Ta prva iskustva stičemo u odnosu sa majkom, a kasnije tokm odrastanja nastavlja se razvoj kroz odnose i sa drugim važnim osobama. Kroz odnose sa važnim osobama učimo o svojim potrebama i kako da reagujemo kada su one zadovoljene ili nezadovoljan. Izgrađujemo određene obrasce upravljanja emocijama, stičemo iskustva u prepoznavanju emocija i učimo da ih imenujemo. Takođe, stvaramo određena uverenja o svom emotivnom stanju i o sebi kao emotivnom biću. Emocionalna iskustva sa važnim osobama donose nam saznanja o tome kako da se nosimo sa njima, posebno sa onim koje su neprijatne i snažne. Neke osobe tokom odrastanja nauče da razumeju svoje emocije, mogu da ih prepoznaju, imenuju i razumeju razloge zašto se baš određena emocija javila. One u odraslom dobu neće imati problem da upravljaju svojim ponašanjem i svojim emocionalnim stanjem. Neće izgubiti doživljaj sigurnosti čak ni kada dožive snažne neprijatne emocije, odnosno kada su snažno frustrirani. Međutim, neke osobe nisu naučile da razumeju svoje potrebe, kao ni svoja emocionalna stanja, a u skladu sa tim ni da usmeravaju svoje ponašanje ka konstruktivnom. Burno reaguju pod pritiskom ili naletom emocija, ne znaju kako da utišaju snažne emocije ili svoje negativno mišljenje. Ne prepoznaju razloge zašto se neprijatno osećaju i kako da se nose sa tom neprijatnošću. Imaju doživljaj da su nesigurne, ugrožene i van balansa. Iz želje da se osećaju sigurno i emocionalno stabilno razviće mehanizam izbegavanje emocija, kao vid kontrole svog emocionalnog života. Neki će pronaći rešenje u alkoholu, drogama ili impulsivnom pražnjenju, a neki će razviti psihosomatske probleme, depresiju i sl..Cilj svih tih psihološki, kognitinih i bihejviralnih postupaka jeste izbegavanje neprijatnosti kontakta sa onim što osećaju i izbegavanje doživljaja ranjivosti koja može uslediti sa osvešćivanjem svojih emocija.
IZBEGAVANJA EMOCIJA
Sa seanse -"Klijent dolazi na psihoterapiju zbog dugo prisutne anksioznosti. Redovno dolazi na seanse, govori o simptomima svoje anksioznosti i svojim načinima funkcionisanja sa njom. Tokom psihoterapijskog rada simptomi se smanjuju i on počinje da primećuje neke promene kod sebe. Na jednoj seansi govori o tome kako nema više uverenja "Šta ako..." i da je primetio kako ne razmišlja o pojavi simptoma. Njegov govor mi deluje tužno i da ne znam koliko mu je teško bilo funkcionisanje sa simptomima pomislila bih da mu nedostaju. Govori da sada samo gleda TV, sluša muziku, odlazi na posao bez razmišlja o tome kako će se javiti lupanje srca, uznemirenost ili neki drugi simptom. Na pitanje kako sada doživljava svakodnevne obaveze govori da o tome ne razmišlja, već ih samo obavlja. Ima utisak da kada bi pokušao da razmišlja o svom životu i svakodnevnim aktivnostima kroz emocije da bi doživeo neprijatnu prazninu. Prazina za ovog klijenta je predstavljala ranjivost, a biti ranjiv je za njega značilo velika nesigurnost i ugroženost. Ranjivost i strah koje bi tada dotakao donela bi veliku neprijatnost sa kojom je on tokom života naučio da se izbori na izbegavajući način. Izbegavanje emocija, kao i izbegavajuće ponašanje i mišljenje, donosilo je trenutno rasterećenje, ali i dosadu i nezadovoljstvo svakodnevnevnim životom, što bi u nekom trenutku ponovo aktivirala anksiozne simptome."
Kod osoba koje izbegavaju emocije možemo primetiti da se trude da izbegnu svaki vid doživljaja i izražavanja svojih emocija, ponekad da ih i izazivaju kod drugih. Nesvesni svog emocionalnog stanja retko verbalizuju kako se osećaju i ne razmišljaju o tome. Imaju vrlo razvijene strategije i veštine izbegavanja emocija, a kao posledica takvog načina funkcionisanja javlja se opšte nezadovoljstvo svojim životom.
Glavni razlog zašto osobe izbegavaju emocije leži u tome da im kontakt sa njima ugrožava doživljaj lične sigurnosti, sliku o sebi ili im donosi neprijatnosti koju ne mogu da tolerišu. Svako razumevanje emocija zahteva jedan vid prilagođavanja na trenutnu neprijatnost ili okolnosti, a osoba koja izbegava veruje da ne može izdržti taj vid neprijatnosti. Razmišljanje i kontakt sa emocijama doživljava se kao neki vid pretnje, pa osoba u želji da očuvaju unutrašnji "mir" izbegava suočavanje sa svojim emocijama.
Strategije ponašanja koje primenjuju daju im naizgled sigurnost, trenutno, iako im generalno unosi nemir i nesigurnost. Najčešće su to ponašanja u vidu fokusiranja na neke aktivnosti koje nisu povezane sa trenutnom emotivnom situacijom (npr. gledaje TV, čitaje novine,slušanje muzike, uređenje kuće i sl. umesto da se razišlja zašto se oseća ljuto, tužno, anksiozno ili neprijatno), poštovanje opštih zahteva okoline, rutinsko odrađivanje zadataka ili potpuno prilagođavanje drugima i okolini. Ovi oblici "sigurnog ponašanja" ne pružaju osobi ni zadovoljstvo ni nezadovoljstvo, ne izazivaju svesno bilo kave emocije, ali daju doživljaj sigurnosti. Funkcija "sigurnog ponašanja" i nije ispunjenje nekog ličnog zadovoljstva ili ostvarenje neke emotivne živosti, već izbegavanje kontakta sa neprijatnim emocijama i upravljanje svojim emocionalnim stanjem. Kada osoba ima ovakav vid ponašanja njeno životno funkcionisanje u svim sferama je vrlo ograničeno.
Međutim od emocija niko pobegao nije, a oni koji su to pokušali vremenom se suočavaju sa raznim emocionalnim i psihološkim problemima. Izbegavanje emocija se može prepoznati kod osoba koje imaju neki poremećaj ličnosti, ali i kod osoba koje imaju anksioznost, panične napade, socijalne fobije ili psihosomatske probleme. Najčešće osobe i potraže pomoć tek kada ovi problemi počnu da ih remete u psihosocijalnom funkcionisanju.
ZAŠTO OSOBA IZBEGAVA EMOCIJE
Sa seanse -"Klijent dolazi na psihoterapiju zbog dugo prisutne anksioznosti. Redovno dolazi na seanse, govori o simptomima svoje anksioznosti i svojim načinima funkcionisanja sa njom. Tokom psihoterapijskog rada simptomi se smanjuju i on počinje da primećuje neke promene kod sebe. Na jednoj seansi govori o tome kako nema više uverenja "Šta ako..." i da je primetio kako ne razmišlja o pojavi simptoma. Njegov govor mi deluje tužno i da ne znam koliko mu je teško bilo funkcionisanje sa simptomima pomislila bih da mu nedostaju. Govori da sada samo gleda TV, sluša muziku, odlazi na posao bez razmišlja o tome kako će se javiti lupanje srca, uznemirenost ili neki drugi simptom. Na pitanje kako sada doživljava svakodnevne obaveze govori da o tome ne razmišlja, već ih samo obavlja. Ima utisak da kada bi pokušao da razmišlja o svom životu i svakodnevnim aktivnostima kroz emocije da bi doživeo neprijatnu prazninu. Prazina za ovog klijenta je predstavljala ranjivost, a biti ranjiv je za njega značilo velika nesigurnost i ugroženost. Ranjivost i strah koje bi tada dotakao donela bi veliku neprijatnost sa kojom je on tokom života naučio da se izbori na izbegavajući način. Izbegavanje emocija, kao i izbegavajuće ponašanje i mišljenje, donosilo je trenutno rasterećenje, ali i dosadu i nezadovoljstvo svakodnevnevnim životom, što bi u nekom trenutku ponovo aktivirala anksiozne simptome."
Glavni razlog zašto osobe izbegavaju emocije leži u tome da im kontakt sa njima ugrožava doživljaj lične sigurnosti, sliku o sebi ili im donosi neprijatnosti koju ne mogu da tolerišu. Svako razumevanje emocija zahteva jedan vid prilagođavanja na trenutnu neprijatnost ili okolnosti, a osoba koja izbegava veruje da ne može izdržti taj vid neprijatnosti. Razmišljanje i kontakt sa emocijama doživljava se kao neki vid pretnje, pa osoba u želji da očuvaju unutrašnji "mir" izbegava suočavanje sa svojim emocijama.
Strategije ponašanja koje primenjuju daju im naizgled sigurnost, trenutno, iako im generalno unosi nemir i nesigurnost. Najčešće su to ponašanja u vidu fokusiranja na neke aktivnosti koje nisu povezane sa trenutnom emotivnom situacijom (npr. gledaje TV, čitaje novine,slušanje muzike, uređenje kuće i sl. umesto da se razišlja zašto se oseća ljuto, tužno, anksiozno ili neprijatno), poštovanje opštih zahteva okoline, rutinsko odrađivanje zadataka ili potpuno prilagođavanje drugima i okolini. Ovi oblici "sigurnog ponašanja" ne pružaju osobi ni zadovoljstvo ni nezadovoljstvo, ne izazivaju svesno bilo kave emocije, ali daju doživljaj sigurnosti. Funkcija "sigurnog ponašanja" i nije ispunjenje nekog ličnog zadovoljstva ili ostvarenje neke emotivne živosti, već izbegavanje kontakta sa neprijatnim emocijama i upravljanje svojim emocionalnim stanjem. Kada osoba ima ovakav vid ponašanja njeno životno funkcionisanje u svim sferama je vrlo ograničeno.
Međutim od emocija niko pobegao nije, a oni koji su to pokušali vremenom se suočavaju sa raznim emocionalnim i psihološkim problemima. Izbegavanje emocija se može prepoznati kod osoba koje imaju neki poremećaj ličnosti, ali i kod osoba koje imaju anksioznost, panične napade, socijalne fobije ili psihosomatske probleme. Najčešće osobe i potraže pomoć tek kada ovi problemi počnu da ih remete u psihosocijalnom funkcionisanju.
Razlozi za izbegavanje emocija mogu biti različiti, ali se može primeti da iskustva u porodici imaju značajnu ulogu.
- U porodicama gde su roditelji bili hladni, distancirani i emotivno nedostupni, često su u verbalnom ili neverbalnom odnosu slali poruke detetu da ne ispoljava-pokazuje svoje emocije ili kada ih pokaže da one nisu značajne i važne. Isto se dešava i sa roditeljima koji su negativno reagovali na izražavanje ličnosti deteta, suviše kritikovali, odbacujuće delovali na dete ili izazivali prejak osećaj krivice ili stida.
- Kod osoba koje su zlostavljane, zanemarivane u detinjstvu ili su doživele neku traumu izbegavanje emocija se javlja kao odbrambeni mehanizam od emocije koje su tada doživele i održava se i u odraslom dobu.
- Takođe, loše samopouzdanje i samopoštovanje, loša slika o sebi, često su razlozi izbegavanja emocija, jer se očekuje da će biti povređene, odbačene ili zloupotrebljene zbog njih.
- Kulturološki obrazac, gde je opšte prihvaćen stav da muškarci ne trebaju da izražavaju svoje emocije da ne bi bili suviše "ženskasti", pa se izbegavanje emocija podrazumeva.
KAKO OSOBE KOJE IZBEGAVAJU EMOCIJE RAZMIŠLJAJU
Ne postoji neka opšta formula kako osobe koje izbegavaju emocije razmišljaju, ali u praksi se često susrećem sa sledećim razmišljanjima.
Osoba koja izbegava emocije često misle da je svako izražavanje emocija izraz njene slabosti. U skladu sa takvim razmišljanjem postoje očekivanja da će ih drugu ljudi, koji vide šta osećaju, odbaciti ili iskoristiti, a pošto ne žele da budu povređeni najbolje je da izbegnu bilo kakvo izražavanje emocija. Suštinski, izbegavanje emocija im daje sigurnost da neće biti povređeni i negativno percipirani od strane drugih. Zbog stalnog razmišljaja "Šta ako ja pokažem emocije....", kao i neadekvatnog upravljanja svojim emocijama osobe postaju anksiozne.
Kod nekih osoba kontakt sa emocijama izaziva strah da će postati depresivne ili "lude", posebno ako se radi o snažnim emocijama tuge, ljutnje ili krivice. Ove osobe veruju da su emocije izraz njihove slabosti i da neće uspeti da ih adekvatno usmeravaju u datoj situaciji. Iskustvo u porodicama gde je bilo problema sa alkoholizmom, agresijom ili depresijom često nauče osobu ovakvom razmiljanju, jer je u tim situacijama pokazivanje emocija bilo neprihvatljivo od okoline pa one sada imaju učvršćeno uverenje da se emocije ne pokazuju. Kod osoba koje su zlostavljane izražavanje emocija ili kontakt sa emocijama može biti doživljeno potpuno ugrožavajuće i preplavljujuće, ponovno pokretanje preživljene traume, te osoba razvija razmišljanje da "Nikada neću biti sigurn ako pokazujem svoje emocije".
UPRAVLJANJE EMOCIJAMA UMESTO IZBEGAVANJA
Ako znamo da emocije utiču na naše ponašanje, mišljenje i odluke onda je vrlo važno kako upravljamo njima. Izbegavanje emocija je jedan vid upravljanja emocijama, odnosno jedan vid zaštite od neprijatnih i snažnih emocija. Na ovaj način osoba pokušava da uspostavi ili održi unutrašnju sigurnost, samo što je taj način nošenja sa emocijama nezreo i nefunkcionalan. Da bi smo upravljali emocijama neophodno je da razvijemo neke bazične emocijonalne sposobnosti. Mentalizacije i neutralizacija su osnovne emocionalne sposobnosti koje nam pomažu da utišamo svoje emocije, razumemo ih i uskladimo svoje ponašanje sa datim okolnostima. Bez razvijenih ovih sposobnosti osoba neće moći da upravlja emocijama. Dobra stvar je u tome da se one mogu razvijati i u odraslom dobu i da sposobnost upravljanja emocijama nikad nije kasno razviti ili unaprediti. Evo šta podrazumeva upravljanje emocijama:
1. Prepoznavanje emotivnog stanja
2. Imenovanje emocije koja je prisutna
3. Stišavanje snage emocije koju osećamo
3. Razmišljanje o uzrocima javljanja emocije
4. Usmeravanje ponašanja u skladu sa emocijom
Gore pomenuti klijent morao je da tokom svog psihoterapijskog rada nauči kako da primenjuje sve ove korake. Ako se uzme u obzir da je jednim delom izvor njegove anksioznosti bio povezan sa izbegavanjem emocija, naš rad je morao da prođe kroz savladavanje i učvršćivanje ovih veština. Bilo mu je potrebno puno truda, početničkih grešaka i neuspeha, ali je svojim zalaganjem i upornošću napredovao. Mnogo tema je prošlo kroz naš rad ali ova je bila glavna: " Kako da ne izbegavam emocije i kako njima da upravljam na najbolji način".
Marina Brašić, specijalni pedagog i psihoterapeut
0638/8771641
marinabrasic@yahoo.com
FB- Savetovaliste MB
Нема коментара:
Постави коментар