EMPATIJA

 

Čovek uglavnom posmatra svet oko sebe i život iz svoje pozicije. Kroz svoje doživljaje, svoja osećanja i uverenja,  usmerava sebe i svoje ponašanje. Međutim, da bi čovek mogao da bude povezan sa socijalnom sredinom, posebno sa važnim osobama, neophodno je da neke situacije sagledava i iz perspektive druge osobe. Sposobnost da emocionalno razumemo šta druga osoba doživljava i da posmatramo situaciju iz njene perspektive nazivamo empatijom.


    Suština empatije je u mogućnosti da "izađemo" iz sopstvenog emotivnog doživljaja, stavimo se u poziciju druge osobe i razumemo njeno emocionalno stanje, mišljenje i ponašanje. Zahvaljući empatiji možemo da doživimo svet na način kako to druga osoba doživljava, da prilagodimo svoje reakcije i da pružimo adekvatnu pomoć i podršku. Empatija je jedan od osnovnih stubova uspostavljanja i održavanja partnerskih, prijateljskih, kolegijalnih i drugih važnih odnosa. Istovremeno, empatija je stub očuvanja mentalog zdravlja.

RAZVOJ EMPATIJE
 
   Mnogi misle da se sa empatijom rađamo i da je ona genetski data. Posmatraju je kao genetski određen potencijal, kao što su inteligencija ili fizički izgled, koji tokom života može biti u manjoj ili većoj meri razvijen ali bez mogućnosti menjanja. Mnogi empatiju posmatraju kao emociju.
    Međutim, empatija nije data samim rođenjem. Ona se kao veština razvija tokom detinjstva i nastavlja svoj razvoj tokom života. Rana iskustva u detinjstvu bitno utiču na stavranje emocionalnih osnova za razvoj empatije, ali se tu ne završava njen razvoj. Obzirom da je empatija zasnovana na iskustvima sa drugima, možemo reći da je razvoj ove veštine kontinuiran tokom celog života. Mnoge osobe u odraslom dobu razvijaju i unapređuju svoju veštinu empatje da bi bolje saosećali sa drugima i adekvatnije reagovali na njihove emocije. Pravi primer za to su osobe koje se bave pomagačkim strukama, npr. psiholozi, psihoterapeuti, lekari, vaspitači, socijalni radnici i dr.. Svi oni da bi adekvatno obavljali svoje poslove moraju imati u dovljnoj meri razvijenu veštinu empatiju. Oni svoju postojeću veštinu empatije nadograđuju ili usavršavaju tokom svojih formalnih procesa obrazovanja i tokom praktičnog rada sa svojim klijentima. Svakako, možemo primetiti da je nekim ljudima lakše da odgove na emotivna stanja drugih osoba. Deluju kao da su rođeni sa razumevanjem tuđih emocija i adekvatnim reagovanjem na njih. Lako se nose sa svojim emocijama, pokazuju ih drugima, reaguju adekvatno pod njihovim uticajem i emocionalno su stabilni. Sa druge strane, postoje osobe koje ne znaju šta da rade sa emocijama, bile one tuđe ili njihove. Teže prepoznaju tuđa emocionalna stanja, nemaju razumevanja za tuđe potrebe i često neadekvatno reaguju kada su emotivne situacije u pitanju. Razlozi za ovakvo reagovanje mogu biti različiti, ali kada govorimo o empatiji možemo reći da je njihova veština empatije nedovoljno razvijena. Ovde se ne radi o neprisutnosti emocija povodom tuđeg emocionalnog stanja, već o nerazvijenoj veštini da saosećaju sa drugima.
Empatija nije emocija, mada ima svoju emocionalnu komponentu, već je veština-sposobnost koju je moguće razviti i unaprediti tokom života.

    Tri važne komponente empatije su : afektivna ( podrazumeva emocionalni odgovor na osećanja i emocionalna stanja druge osobe), kognitivna ( razumevanje perspektive, mišljenja i ponašanja druge osobe) i bihejvioralna (adekvatno regovanje na osnovu onoga što procenjujemo i razumemo u afektivnom i kognitivnom okviru). Ove komponente se razvijaju postepeno tokom života i prolaze kroz 3. faze razvoja:

I - učenje o emocijama, svom emocionalnom stanju i postepeno odvajanje emocija drugih osoba od samog sebe 

  II -  učenje kako da reagujemo na tuđa emocionalna stanja

  III-  učenje kako adekvatno pružiti pomoć i podršku u skladu sa emocijama koje prepoznajemo

   Od prvih interakcija sa majkom, njenih odgovora na bebine potrebe i emocije, započinje stvaranje osnova za razvoj empatije. Sposobost majke da prepoznaje bebine potrebe i adekvatno odgovori na njih, daje prve informacije detetu o svetu koji ga okružuje kao sigurnom ili nesigurnom. Ove prve interakcije stvaraju bazu za emocionalni razvoj deteta i učenje o emocijama. Majke koje su sinhronizovane sa bebom, adekvatno i pravovremeno prepoznaju njene potrebe, znaju da je umire, imaju verbalni i neverbalni topao odnos sa njom uče svoje dete da je emocionalno sigurno. Tako spoljni svet za bebu postaje mesto gde može slobodno ispoljavati i zadovoljavati svoje potrebe - emocije kao i da su njegove emocije važne. Kako dete sazreva u sigurnom okruženju doćiće do postepenog odvajanja svojih emocije od maminih, a vremenom i do prepoznavanja vrste emocija koje ono, pa i okolina, doživljava. Majčina sposobnost za empatijom uticaće na početak razvoja detetove empatije prema sebi, stvarajući sigurno okruženje za istraživanje i izražavanje bebinih emocija. Kod majki koje nisu bile empatične prema bebi, koje nisu bile naštimovane sa potrebama i emocionalnim stanjima bebe (a time nisu ni adekvatno reagovale na njene potrebe), dete će iz ove interakcija dobijati informacije da je svet oko njega nesiguran i da nije sigurno upoznavati svoje emocije. Istovremeno ova deca će kasnije teže prepoznavati svoje emocije, ali i emocije drugih osoba. Biće rezervisana ili uznemirena prilikom ispoljavanja svojih emocija, a isti obrazac (rezervisanosti ili uznemirenosti) će primeniti i kada su tuđa emocionalna stanja u pitanju. Njihova osnova za empatiju će biti praćena obrascem nesigurnosti te možemo videti da neadekvatno reaguju na emocionalna stanja,potrebe ili mišljenja drugih osoba.

Kako dete raste u interakciji sa osobama iz okruženja uviđaće da njegove emocije nekada nisu iste kao emocije drugih osoba i da je potrebno reagovati u skladu sa tuđim potrebama. Način reagovanja biće povezan sa ličnim iskustvom, odnosno u skladu sa onim kako je njegovo okruženje reagovalo na njegove emocije. Tako možemo videti četvorogodišnjake kako prvo zbunjeno reaguju kada njihov vršnjak plače, a onda daju svoju omiljenu igračku ili ga grle kako bi ga utešili. Trude se da urade ono što su od okruženja naučili. Isto je i sa odraslima, trude se da svoja iskustva prenesu na druge u emotivnim situacijama. Roditelji imaju vaspitnu i emocionalnu ulogu da nauče dete kako da poštuje tuđe emocije, kako da ih razume i na najbolji način reaguje. Kroz svakodnevne situacije, socijalizaciju i kognitivni razvoj stiču se različita iskustva o tome šta je ispravno raditi u emotivnom stanju druge osobe i kako je dobro-poželjno reagovati.
   Osnova razvoja empatije leži u odnosu sa roditeljim i razvijanju saznanja o svojim emocijama, načinima reagovanja na njih a kasnije prenošenje tih iskustava na tuđa emocionalna stanja. Razvijanje ličnih emocionalnih sposobnosti pruža mogućnost da se razvija veština empatije tokom života. 

VAŽNOST EMPATIJE, ALI I POŠTOVANJE LIČNIH GRANICA 

  Za održavanje prijateljskog ili ljubavnog odnosa neopodno je da u nekom stepenu razumemo i saosećamo sa tuđim emocijama. Ako je naš prijatelj srećan i mi ćemo biti srećni jer stavljajući se u njegove "cipele", možemo prepoznati razloge njegove sreće. Tako možemo da reagujemo u skladu sa njegovim emocionalnim doživljajem, pa ćemo pevati ili veseliti se sa njim. Zahvaljujući ovoj našoj sposobnosti naš prijatelj će se osetiti povezano sa nama i da ga razumemo. Isto se dešava i sa nekom drugom emocijom,npr. ljutnjom ili tugom. Zajedno ćemo tugovati, posmatrati problem iz njegove perspektive i deliti emocije koje su važne za tu situaciju. Bićemo u mogućnosti da ostavrimo uzajmni odnos, dobru komunikaciju i inetrakciju. Da nema empatije odnosi bi bili raštimovani i nepovezani.
   Iako je empatija važna veština ili sposobnost nekada empatične osobe zaboravljaju na svoje emocije, potrebe i interese. Postaju preterano empatične, odnosano počinju da se uživljavaju u tuđa osećanja i emocionalna stanja zaboravljajući na lične granice. Na neki način stapaju se emotivno sa drugom osobom i zaboravljaju da su u datoj situaciji prisutne dve osobe, a ne jedna. Ovakvo reagovanje donosi psihološke probleme, a ne dobrobit i osećaj zadovoljstva jer pomažemo drugome.
   U životu ne treba preterivati ni u čemu, pa ni u empatiji. Preterana empatija je problem i nije dobra ni za osobu koja empatiše, a ni za osobu prema kojoj je usmerena. 
    Uživljavanje u tuđe emocije bez ličnih granica narušava emotivni balans osobe koja empatiše. Osobe koja gubi osećaj za lične granice u empatičnom stanju ne mogu adekvatno da reaguju, a tuđe emocije, potrebe ili interesi postaju preplavljujuće i iscrpljujuće po njih. Često se dešava da prihvatajući tuđe emocije kao svoje osoba očekuje da druga strana reaguje na isti način, onako kako ona misli da je adekvatno. Očekuje se da kada su emocije iste treba da postoje i iste reakcije.  Tako se dešava da "empatična" osoba insistira na određenom ponašanju, ljuti se ili ne prihvata ponašanje druge osobe. Stopljene sa tuđim emocijama zaboravljaju da su u interakciji dve različite osobe i da svaka raguje na sebi svojstven način. Kod dobro razvijene veštine empatije osoba ne gubi ličnu granicu, iako doživljava tuđe emocije kao svoje samo u manjem intezitetu. Osoba ih ne doživljava u istom intezitetu kao druga osoba i ne trpi zbog njih. Tuđe emocije se ne upija kao sunđer, već se prepoznaju granice i razlike između svog i tuđeg emotivnog stanja. Dobra sposobnost za empatiju ne narušava emotivni balans osobe, ne dovodi osobu u fazu trpljenja povodom tuđih emocija, potreba ili interesa. Posledice preterane empatije mogu biti različite. Od promene raspoloženja, duboke potištenosti, apatičnosti, teškoće u donošenju odluka do anksioznosti, depresije ili nekog drugog emocionalnog-psihološkog problema. Osobe koje preterano empatišu zaboravljaju na svoje potrebe, obično su uvek dostupne za tuđe, preuzimaju veću odgovornost nego što trebaju i uglavnom su fokusirani na tuđa zadovoljstva nego na svoja. U takvoj atmosferi njihovo samopouzdanje i samopoštovanje zavisi od zadovoljstva ili nezadovoljstva drugih osoba, što ne može biti konstantno i sigurno. Dobro poznavanje sebe, redovna posvećenost ličnim zadovoljstvima, prepoznavanje i zadovoljenje svojih potreba, daje mogućnost da postavimo i očuvamo lične granice. Sve dok smo u kontaktu sa svojim potrebama, svojim emocijama i konstantno ih negujemo adekvatno ćemo reagovati na tuđe emocije, ponašanja ili mišljenja. Tuđe emocije neće biti preplavljujuće ili ugrožavajući, tuđa mišljenja neće upravljati našim razmišljanjem... Bićemo svoji i kada smo povezani sa drugima.
Kao što je gore rečeno, da bi smo postali empatiči moramo najpre da budemo empatični prema sebi. Jedna od važnih tema u psihoterapiji jeste ova: "NAUČI DA BUDEŠ EMPATIČAN PREMA SEBI, AKO ŽELIŠ DA BUDEŠ EMPATIČAN  PREMA DRUGIMA!". Svakako, upoznavanje sebe i svojih emocionalnih kapaciteta daje dosta mogućnosti, ali nije jednostavan i lak proces. Trud isplati a u ovom segmentu rada na sebi višestruka je dobit.  Rzvojem empatije ne dobijate samo mi, već i naši bliski ljudi.



Marina Brašić, specijalni pedagog i psihoterapeut
tel. 063/8771641
marinabrasic@yahoo.com