POVEZANOST TELA I EMOCIJA
Nikome nije strano da kada smo previše izloženi stresnim situacijama doživljavamo i fizičku iscrpljenost, umor, da nam nedostaje životne energije i da naše telo šalje poruku da mu treba odmor. Kada se naspavamo i odmorimo, kada se emotivno distanciramo od stresnih okolnosti, fizička energija se vraća i mi smo spremni za nove aktivnosti. Naše telo biva spremno za nove akcije i nova emotivna ulaganja. Da bismo razumeli kako naše telo reaguje na emotivna stanja potrebno je razumeti njihovu povezanost koja počinje od samog rođenja.
Kada se beba rodi njen prvi kontakt sa svetom odvija se preko tela. Navalu spoljašnjih senzacija umanjuje majka preko telesnog kontakta. Nežan pogled majke, privijanje uz njeno telo i nežen glas predstavljaju osnovni načini umirivanja bebe. Na taj način majka filtrira senzacija koje dolaze iz bebine okoline i uspostavlja prvu komunikaciju sa svojim detetom. Preko telesog kontakta beba uči o svojim emotivnim stanjima, mehanizmima regulacije svojih emocija (frustracije, usamljenosti, straha ili uzbuđenost) kao i o načinima prilagođavanja na okolinu. Beba, takođe, putem svojih telesnih reakcija šalje informacije okolini kako se oseća, šta joj je potrebno i koje njene potrebe jesu ili nisu zadovoljene. Ova neverbalna ili telesna komunikacija dešava se vrlo spontano i ne pridaje joj se svesno veliki značaj. Međutim, njen značaj je veliki jer beba na ovaj način psihološki i fizički preživljava. U zavisnosti od toga koliko je okolina spretna u prepoznavanju bebinih potreba, koliko adekvatno odgovara na njeno telesno izražavanje, zavisi i kakvo će biti njeno rano emotivno sazrevanje. Prvi neverbalni kontakti su vrlo značajni za rani psihološki razvoj deteta i temelj su za kasnija emotivna vezivanja. Sa razvojem govora i mišljenja, odnosno mozga, telesne senzacije postaju jasnije, vezuju se određene emocije za njih i dobijaju svoje ime i značenje. Roditelji osmišljavaju ono što dete telesno doživljava, uče ga kako se ta emocija zove i koje značenje ima. Naravno i samo dete počinje da razume ono šta mu telo govori pa može da verbalizuje koju potrebu ima (npr. gladan sam jer mi krče creva).
Znači, sa sazrevanjem i fizičkim razvojem nivo komunikacije postaje složeniji i više usmeren na mentalne procese (verbalene i kognitivne) nego na telesne. Ipak, prvi načini komunikacije (pokret, pogled, dodir, telesna blizina i sl.) ostaju aktivni tokom celog života i telo nastavlja aktivno da učestvuje u psihološkom životu čoveka. Telo nastavlja da reaguje na emocije koje doživimo (čak i na one kojih nismo svesni), šalje nam poruke o trenutnom emotivnom stanju i podseća nas svakodnevno da je deo celine.
Kroz razumevanje telesnih senzacija, telesnih simptoma, pokreta, disanja, pogleda i ostalog, telo postaje kanal celovitog razumevanja emotivnog sveta osobe. Puna svesnost o telesnim reakcijama omogućava nam da otkrijemo emocije koje nas koče i drže u napredovanju i zastoju.
Zašto je važan celovit doživljaj sebe?
U okviru OLI integrativne psihodinamske psihoterapije emocionalna sposobnost da vidimo sebe kao celinu koja je konstantna u životnim situacijama naziva se emocionalna sposobnost za celovitost i konstantnost objekta. Da bismo mogli da imamo emotivnu stabilnost i da realno pristupamo životnim situacijama neophodno je da imamo u dovoljnoj meri razvijenu ovu sposobnost. Ona će nam omogućiti da prihvatamo sebe, druge i situacije na celovit način, sa svim pozitivnim i negativnim karakteristikama. Kada je ona razvijena bićemo emocionalno svesni svojih potreba, želja i namera, bez obzira kakve su nam emotivne okolnosti. Naša ponašanja neće varirati u ekstremima, isključivo negativno ili isključivo pozitivno u zavisnosti od emocija koje doživljavamo, već ćemo biti stabilni čak i u emotivno napregnutim situacijama. Samopuzdanje i samopoštovanje neće biti vođeno trenutnim doživljavjima već celovitim sagledavanjem sebe i svog iskustva.
Istovremeno, kada imamo celovit doživljaj sebe imaćemo i celovit doživljaj drugih. Videćemo druge kao celovite ličnosti, kao osobe koje imaju svoje potrebe, želje i namere, kao osobe koje imaju svoje mane i vrline. Nećemo druge idealizovati kada bude prijatna emocije ili obezvređivati kada su emocije neprijatne. Odnosi sa okolinom biće u skladu sa celovitim doživljajem tog odnosa.
Obzirom da je telo samo jedan aspekt lične celine, saznanja iz ovog aspekta proširiće naš doživljaj celovitosti. Istovremeno, telo može biti i kanal samospoznaje onih aspekta ličnosti i emocija, koji su duboko potisniti i sklonjene od svesti. To su najčešće aspekti celine koji su povezani sa traumatičnim iskustvima. Emocije doživljene u traumatičnim situacijama mogu biti duboko potisnute, mogu remetiti samopouzdanje, samopoštovanj osobe i mogu nesvesno usmeravati njena ponašanja. Obzirom da telo pamti sve, kroz razvoj telesne svesnosti mogu se osvestiti i emocionalno obraditi potisnute emocije, neprijatna iskustva i doživljaji koji remete svakodnevni život.
RAZUMEVANJE TELESNIH REAKCIJA
Telesni psihoterapeuti ukazuju na to da unutrašnja sloboda, koja je preduslov za doživljaj ljubavi i zadovoljstva, ne može da se ostvari ako nemamo slobodu izražavanja emocija. Samo osoba koja slobodno izražava svoje emocije, a to znači da dozvoljava sebi da bude u kontaktu sa njima, ne doživljava skučenost, ograničenost ili napetost u svom životu. Emocionalne blokade ili psihihološki problemi posledice su nedovoljnog kontakta sa svojim emocijama. Nedostatak kontakta izražava se kroz mišićnu napetost, prisustvo tenzije u mišićima i organima, kao i u promeni ritma disanja. Osobe koje imaju unutrašnju-emocionalnu tenziju su i telesno tenzične.
U OLI integrativnoj psihodinamskoj terapiji pored analize problema i emocija putem razgovora rad na problemu podrazumeva i telesno osvešćivanje. Primenom telsnih psihoterapijskih tehnika dolazi se do smanjenja fizičke napetosti, boljeg razumevanja telesnih senzacija i razvijanja emocionalne sposobnosti za celovit doživljaj sebe, okolnosti i drugih osoba. Telesne senzacije postaju duboko informativne o nekom ponašnju, o odlukama koje su donešene ili motivima reagovanja na neke okolnosti. Mnogi klijenti koriste telesne reakcije kako bi dočarali ili objasnili kako reaguju u njima značajnim situacijama. Obično govore da ih boli glava, da imaju neki teg na grudima, da osećaju teret u predelu vrata, da su im creva uvezana u čvor ili da imaju doživljaj praznine u stomaku. Neki imaju doživljaj da bi iskočili iz sopstvene kože ili da se ne osećaju dobro u njoj. Ove opise telesnog reagovanja uglavnom koriste nesvesno, potpuno spontano i bez pridavanja važnosti. Fokusiranjem pažnje na doživljene senzacije, praktikovanjem određenih tehnika za proširenje uvida (razumevanja) o njihovom emotivnom značenju, klijenti uče kako da budu u kontaktu sa svojim emocijama, oslobode se ili umanje emocionalnu napetost, ali i kako da koriste svoje telo kao izvor informacija o sebi i svom emocionalni životu.
Naše telo je u stanju da stvori čitav spektar telesnih senzacija povodom neke emocije. Razumevanje telesnih senzacija je individualno i nije moguće dati neku opštu šemu o načinu reagovanja na određenu emociju. Svaka osoba će za sebe dolaziti do ličnog značenja određene telesne reakcije i uključiti ih u sliku o sebi. Ono što je sigurno da će sagledavanje psihičke celine dobiti još jedan značajni aspekt koji bi vodio ka postizanju većeg stepena radosti, zadovljstva i emocionalne stabilnosti.
MARINA BRAŠIĆ, psihoterapeut
tel. 0638771641
marinabrasic@yahoo.com
Нема коментара:
Постави коментар