Strah od napuštanja je duboki strah da će osoba biti povređena, izdana, ignorisana ili napuštena od strane njoj značane i važne osobe. Ovaj strah kod odraslih najviše je aktivan u emotivnim ili partnerskim vezama, ali se može javiti i u drugim odnosima koji se smatraju značajnima i važnima. Odnos sa roditeljima, partnerom, prijateljima, kolegama i ostalima mogu bitno biti narušeni i oštećeni kada se javlja strah od napuštanja.
Utisak mi je da je ovaj strah u odnosu na druge vrste strahova najsloženiji i najštetniji iz više razloga. Najpre, on je duboko ukorenjen i upleten u obrasce emocionalnog funkcionisanja osobe i to od njenog ranog detinjstva. Direktno utiče na važne emotivne odnose tako što se izražava kroz ponašanje prema drugima, obrasce razmišljanja i percipiranja drugih ili odnosa, kao i kroz nesvesno samoinicijativno ugrožavanje tog odnosa zbog kojeg se strahuje. Najčešće, kao rezultat neadekvatnog nošenja sa ovim strahom, stvrano dolazi do napuštanja čime osoba sama sebi potvrđuje iznova da je strah opravdan. Ovakav epilog odnosa još više učvršćuje strah od napuštanja i udaljava osobu od emotivnog ulaganja u nove odnose. Složenost straha od napuštanja leži i u tome da je povezan sa naučenim obrascima emotivnog vezivanja (nesigurni stil vezivanja) koje karakterišu teškoće u uspostavljanju bliskosti, teškoće u emotivnoj otvorenosti i otežano građenja stabilnih emotivnih veza. Sa druge strane, ovaj strah prati preplavljujuća anksioznost koja utiče na socijalne veštine osobe, njeno samopouzdanje i samopoštovanje. Osobe uglavnom nisu svesne ovog straha, ne znaju kako da se nose sa njim i vremenom razvijaju složene psihološke probleme kao što su: depresija, anksiozni poremećaj, psihosomatika i dr..
RAZUMEVANJE
STRAHA OD NAPUŠTANJA
Strah od napuštanja može imati različite uzroke. To mogu biti traumatična životna iskustva u detinjstvu, bolna iskustva tokom odrastanja, kao i traumatična napuštanja i promene u odraslom dobu.
Bolna iskustva u detinjstvu sa roditeljima gotovo uvek proizvodi strah od napuštanja. Kada roditelji nisu sigurno i dosledno odgovarali na dečije potrebe, kada je emocionalno i fizičko preživljavanje zavisilo od nesigurnih ili ugrožavajućih roditelja, strah od napuštanja će biti duboko učvršćen u psihološko funkcionisanje deteta, kasnije i odrasle osobe. U atmosferi gde je roditelj nesigurno prisutan (fizički i emotivno) za dete, dete dobija poruku da joj preživljavanje nije sigurno i da svakog trenutka može ostati samo. Klica straha od napuštanja će biti duboko utisnuti u dečiji psihološki svet i dalje će uticati na psihosocijalni razvoj. Isto se dešava i sa decom koja su rasla u disfunkcionalnim porodicama, gde je bilo prisutno zlostavljanje, alkoholizam, psihološko i fizičko nasilje nad njima, viskoko knfliktni odnosi između roditelja ili neki mentalni problem roditelja.
Tokom
odrastanja osoba može razviti strah od napuštanja usled iznenadnog i
traumatičnog gubitka važne osobe. To mogu biti situacije gubitak jednog roditelja
usled smrti, gubitak važnog prijatelja, kao i iznenadna promena okruženja,
škole ili prekid emotivne veze. Sve ove situacije traže sposobnost za prilagođavanje,
ali i sposobnost da se tuguje. Nije retko da osoba negde zapne u procesu tugovanja
za onim što je bilo nekada i tako razvije strah od napuštanja. Međutim, nisu
samo traumatična iskustva ili napuštanja razlozi razvoja straha od napuštanja.
Prezaštićujuće roditeljstvo se može videti kao jedan od razloga razvoja ovog
složenog straha. Svojim prezaštićujućim ponašanjem unose strah i sumnju deci u njihove sposobnosti, što provocira strah da kada ostanu sami neće moći da
se snađu i prežive. Ovi roditelji su zalepljeni za svoju decu koja kasnije kao
odrasle osobe traže partnere ili druge osobe sa kojima mog opet ostvariti
zalepljenost i preživljavanje.
Iako
će svako imati svoje načine nošenja sa ovim strahom emotivne veze često budu slične, jer osoba ponavlja svoj obrazac ponašanja usled
pojave straha. Evo jednog primera iz psihoterapijske prakse jedne mlade devojke koja ima problem sa strahom od
napuštanja partnera. Radi boljeg razumevanja podelila sam njihov
odnos u nekoliko faza.
Prva
faza je faza upoznavanja - Ona upoznaje
svog partnera i oseća se relativno sigurno. Dopada joj se, ali još uvek se
nije emotivno uložila u odnos. Ona živi svoj život neometano i uživa u vremenu
koje provodi sa partnerom.
Druga
faza je faza medenog meseca – Ona odlučuje da se više veže za svog partnera te
počinje više vremena da provodi sa njim. Jako joj je lepo u njegovom društvu,
jasno joj je da su zaljubljeni i ima doživljaj kao da su stvoreni jedno za
drugo. Osećaj sigurnosti još uvek postoji, a nema ni razloga da ne postoji jer
su konstanstno zajedno. Svoj život sve više usmerava ka partneru.
Treća
faza je faza realne veze – Realni život
sve više ima upliva u njen partnerski odnos. Koliko god da se slažu i žele da
budu zajedno realnost je da postoje obaveze, stresne situacije mimo veze koje
utiču na raspoloženje partnera, postoje prijatelji i odnosi sa članovima
porodice, kao i realna nemogućnost da budu fokusirani konstanstno jedno na
drugo. Moraju se malo razdvojiti i usaglasiti svoje životne različitost. To bi
bio sasvim normalani razvojni korak u jednoj vezi. Ali, kod nje koja ima strah
od napuštanja dolazi problem. Ona svako odvajanje vidi kao znak
napuštanja, tumači kao prestanak zainteresovanosti za nju. Ima ogromnu borbu u
sebi da ne pokaže svoj strah uglavnom iz stida da će ispasti pred partnerom lepljiva ili
ljubomorna. Zabrinutost za odnos postaje veća ali se trudi da svojim ponašanjem bude "dobra devojka" i tako ga privoli da bude uz nju. Sigurnost u sebe sve više je poljuljana.
Četvrta
faza je faza problema – Koliko god želeli da budemo sa partnerom u osnovi ne
možemo biti konstantno fokusirani na njega, niti nam on u svkom trenutku može biti u
prvom planu. Ovde strah od napuštanja dolazi maksimalno do izražaja i započinje
da uništava vezu. Ova mlada devojka doživljava ponašanje partnera kao potpuno
udaljavanje u situaciji kada joj ne odgovori odmah na poruku. Zaboravlja
da postoji mogućnost da ima neke druge obaveze, da ne može da piše ili da mu možda nije u tom trenutku do
komunikacije. Zatim, počinje da otkriva znake prestanka voljenja i
zainteresovanosti za nju kada partner odluči da veče provede sam. Njena uznemirenost je velika, čeka kada će joj saopštiti da želi prekid veze i postaje sve zahtevnija ka njemu. Konstantno očekuje
trenutak kada će je izdati te počinje da „istražuje“ njegove profila na
društvenim mrežama. U osnovi traži dokaz da će je napustiti. Sve vreme je
anksiozna, zabrinuta i vrlo zahtevna prema njemu. Svađalački impuls je
nezaustavljiv čak i za stvari koje ne utiču na njihov odnos („našla mu je još
jednu manu u nizu“).
Naime, u ovoj fazi ljubavnog odnosa javlja se izraženi strah od napuštanje sa kojim će svaka osoba na sebi svojstven način da se nosi. U želji da osoba uspostavi kontrolu nad svojim strahom uglavnom se usmerava na uspostavljanje kontrole nad partnerom. Nekada će ih okarakterisati kao zavisne osobe, ali to neije pravilo. Strah od napuštanja može biti izrazito aktivan a strategije nošenja sa njim mogu biti vrlo regresivne i odavati utisak zavisnosti. U osnovi strategija jeste zaštiti se od emocionalne povređenosti i tugovanja. Neke osobe će primeniti strategiju „dokazivanja ljubavi“ u kojoj traže od partnera da na svakom koraku dokaže da ih voli, da im je stalo do veze i ljubavi. To nekada mogu biti vrlo čudni i nemogući načini dokazivanja ljubavi. Druge osobe će početi da beže od partnera imajući uverenje da je partner prestao da ih voli i da je bolje da one ostave njega pre nego što budu povređene. Tu je i strategija „nateraću te da pogrešiš“ kada se partner nesvesno izaziva na konflikt kako bi se okončao odnos. Treća moguća strategija je kada osoba postaje servilna i pokušava da bude „savršeni partner“ kako bi sprečila partnera da ode. Koja god da je strategija u pitanju partner vidi promenu i uglavnom je iznenađen, posebno ako on nema razvijen strah od napuštanja. Obično se pitaju gde je nestao onaj sigurni i stabilni partner sa početka veze i kako se pretvorio sada u zahtevnu i nesigurnu osoba koja guši svojom pažnjom ili izaziva konflikte. Pokušaj da se konstruktinim razgovorom nađe rešenje za novonastalu situaiju uglavnom ostaju bez efekta. Obično se dešava da ovakvo ponašanje ne prestane, jer je strah velik i nekontrolisan, te partner postaje opterećen i napušta vezu. Time osoba sebi potvrđuje da je bila u pravu za napuštanje i sumnje, odnosno ostvaruje se njihovo negativno proročanstvo o odnosu.
Uobičajeni znaci straha od napuštanja su:
- - Preterano davanje u odnosu i preterana nestrpljivost
- - Nedostatak poverenja u druge, njihovu dobronamernost
- - Ogromna nesigurnost kada odnos postane bliži
- - Potreba da se kontroliše partner i potreba da se potvrđuje ljubav
- - Ljubomora i strategije otkrivanja izdaje (kontrola telefona,
društvenih mreža i sl.)
- - Problemi u emocionalnom vezivanju i prepuštanju
- - Traženje skrivenog značenja u komunikaciji sa partnerom
- - Često problem sa izlivima besa
- - Samooptuživanje i kritikovanje zbog ponašanja u odnosu
- - Potreba da se stalno popravlja odnos
Da bi se bilo koji strah prevazišao neophodno je da ga razumemo. Ako je vaš strah od napuštanja blag i možete da ga kontrolišete biće vam dovoljno da otkrijete situacije koje ga provociraju kako bi ste svesno mogli da utičete na njega. Međutim, ako je vaš srah od napuštanja velik i van kontrole biće neophodno da potražite stručnu pomoć.
Kroz psihoterapiju možete raditi na uzrocima pojave ovog straha, kao i na emocionalnim nesigurnim obrascima vezivanja. Kod straha od napuštanja neophodno je razumeti kada se on pojavio i koje okolnosti iz detinjstva su dovele do njegovog učvršćivanja. Otkrivanje koje su to sadašnje situacije koje ga provociraju i kojom strategijom osoba reaguje na njega biće sastavni deo rada kako bi se razvijali sigurniji načini reagovanja. Prepoznavanje strategija reagovanja usled straha daje nam priliku da se povučemo i ublažimo efekte na važane odnose. Sa psihoterapeutom učićete kako da podnosite samoću i strah na konstruktivan način. Uverenja o sebi i drugima koja idu uz strah od napuštanja značajno utiču na njegovo trajanje, sliku o sebi i važnim osobama, tako da je neophodna njihova promena. Razvijanjem zrelijih mehanizama odbrane i načina nošenja sa strahom svakako bi trebali da budu osnova vašeg rada na sebi.
Osim psihoterapijskog rada možete nešto i sami da učinite. Izlistajte ponašanja koja se ponavljaju u partnerskim odnosima i pokušajte da vidite koliko možete da utičete na njih. Razvite mrežu prijatelja sa kojima ćete deliti razmišljanja kada se strah pojavi. Sa druge strane, nikada jedna osoba ne može da zadovolji sve naše potrebe, tako da prijatelji mogu biti osobe sa kojima možete povremeno zadovoljavati neke od potrebe. Ne moraju sve te osobe da vam budu važne i bliske, važno je da vam budu partneri za slobodno vreme. Posvetite se hobiju, svom telesnom izgledu i slobodnim aktivnostima. Pokušajte da sami organizujete svoje vreme u skladu sa potrebama i željama koje imate.
I na kraju, strah od napuštanja je vrlo neprijatan jer je uglavnom isprovociran ranim odnosima sa važnim osobama. Obično to su osobe koje su biološki predodređene da nas vole, a nisu to radile na način kako nam je bilo potrebno već su nas uplašile i usadile strah. Strah od napuštanja je često cena koju osoba plaća za njihove neuspehe (iako danas strah doživljva kao lični neuspeh). Potrebno je puno rada na sebi, trpljenja i strpljenja, razvijanja bazičnih emocionalnih sposobnosti kako bi se prevazišao. Međutim, deluje teško i naporno ali se isplati. Nema ničeg lepšeg izgraditi i biti u odnosu bez straha i strepnje da će nas voljena osoba napustiti.
Marina Brašić, integrativni psihodinamski psihoterapeut
063/8771641 ili marinabrasic@yahoo.com
Нема коментара:
Постави коментар