Depresija

  Depresija je složeni emocionalni problem koji se odražava na raspoloženje osobe,njeno razmišljanje, osećanja, telo, društvene odnose,volju i ponašanje. Život depresivnih osoba i njenih bližnjih gubi na kvalitetu i biva narušen,bez obzira u kom intezitetu se depresivni simptomi ispoljavaju.

  U dužem vremenskom periodu osoba oseća tugu i unutrašnju prazninu, gubi interesovanja za uobičajena životna zadovoljstva, oseća se beznadežno u pogledu sadašnjosti i budućnosti i povlači se iz radnih i društvenih aktivnosti. 

Zavist,emocija sa dva lica

   

Zavist je prirodna emocija,kao i svaka druga,tako da smo svi imali iskustva sa njom. Bila je uvek predmet istraživanje u oblastima koje se bave međuljudskim odnosima i psihologijom čoveka. Šta je čini tako zanimljivom?

   Zavist je emocija koja prati međuljudske odnose i utiče na njih. U ponašanju se ispoljava u različitim oblicima i intezitetim. Češće je prepoznajemo kod drugih nego kod sebe ili teže priznajemo da je osećamo. U društvu se posmatra kao negativana i nepoželjana emocija,jer više budi negativne reakcije kod ljudi nego one pozitivne,progresivne. U međuljudskim odnosima možemo je prepoznati kao razlog udaljavanja, do juče bliskih osoba, ili prekida odnosa i saradnje. Zavist budi ambivalentna osećanja prema osobi kojoj se zavidi,pa često dolazi do udaljavanja,nemogućnosti da se raduje tuđem uspehu ili do prekida odnosa. Takođe, zavist može vrlo snažno uticati na život pojedinca i usmeravati ga ka destruktivnim reakcijama ne samo ka drugima, nego i ka sebe. Nažalost, mnogi ljudi su je iskoristili u negativnom kontekstu (izmakla im je kontroli) pa su svoj život podredili njoj i time ga upropastili. Čuvena rečenica „ugušio se u sopstvenoj zavisti“ može dočarati kako izgleda kada zavist gospodari ponašanjem i odlukama osobe. Međutim, ima i onih koji su iz nje izvukli svoje najbolje, pa su otkrili i unapredili sopstvene želje,ciljeve,potencijale i životne odluke. 

   Zavist se javlja tamo gde postoji takmičenje i upoređivanje,gde postoji stalna težnja da se procenjuje lični uspeh i sreća u odnosu na postignuća ili uspeh drugih.

Zavist je osećanje koje se javlja kada osoba želi nešto što druga osoba ima, poseduje, radi, živi i dr,a ona nema. Ono na čemu se zavidi može biti lepota, novac, profesija, ljubav koja se živi, ali i neke ljudske osobine kao što su hrabrost, kreativnost, plemenitost, duhovitost ... Osoba procenjuje da to što drugi ima veoma je važno i misli da ona to ne može da ostvari, ima, poseduje iako to želi. Mišljenje da je druga osoba vrednija,uspešnija ili srećnija, jer ima to nešto, budi osećaj inferiornosti.

Zavist je kompleksna emocija jer uključuje i druge emocije koje nisu prijatne,npr. čežnju, osećaj krivice, strah, stid, ljutnju,bes,ogorčenosti... Nakon upoređivanje pokreće se proces sagledavanja sebe i sopstvenih kvaliteta,što može pobuditi spektar različitih osećanja. U osnovi,zavist kao emocija zavisi od unutršnjih fktora odnosno onoga kako osoba sama sebe doživljava i vrednuje. Ne zavisi od spoljašnjih faktora i drugih ljudi. Nakon upoređivanja osoba će se suočiti da nije onakva kakva bi želela da bude,što će probuditi neprijatne emocije koje će usmeriti na drugu osobu. Onaj koji zavidi fokusirana je isključivo na drugu osobu i ono što ta osoba ima, a on nema. Ne bavi se sagledavanjem ličnih postignuća i onoga šta želi i može. Kod zavisti tuđi uspeh se doživljava kao sopstveni neuspeh.

   S obzirom da doživljaj inferiornosti nije ni malo prijatan, javlja se prirodna potreba da ga se osoba reši ili da ga prevaziđe. Osoba mora pronaći način da umanji razliku koju je videle ili doživela nakon upoređivanja. Ona može to uraditi na neki od dva načina. Prvi, da umanji vrednost druge osobe i/ili vrednost objekta zbog kojeg zavidi ili drugi način, da se potrudi da razvije lične sposobnosti kojima će dobiti isto ono što druga osoba poseduje i tako se izjednači sa njom. Mehanizam koji primeni (obezvređivanje drugog ili sagledavanje sopstvenih potencijala i razvijanje istih) usmeriće ponašanja osobe. Tako će zavist dobiti benigni ili destruktivni karakter.

                                           Destruktivna ili zlonamerna zavist

    Kada zavist ne može da se obuzda i usmeri ka ličnom rastu i razvoju,postaje destruktivna. Prilikom upoređivanja sa drugim pojedinac otkriva da želi ono što drugi ima. Usmerava svoju pažnju na osobu kojoj zavidi i pokušava da prevaziđe unutrašnji osećaj inferiornosti na način koji nije dobar. Da bi se osećala jednakom ili boljom ona mora ili da oduzme (uništi) ono što osoba poseduje (objekat zavisti) ili da obezvredi samu osobu i objekat (procenjuje da osoba nema dovoljno kvaliteta,da ima gomilu negativnih osobina ili da to što poseduje nije važno i vredno). Na taj način osoba postaje u svojim očima važnija,vrednija i uspešnija,odnosno dobija opravdanje za sopstvene limite i pogrešne odluke. Često čujem rečenice koje otkrivaju zavist : “To je dobila/dobio preko veze, inače nema kvalitete! ” ili “Lako je njoj/njemu da se posveti tome, kada nema drugih obaveza!” ili “Uništi to što radi i onako to ništa ne valja!” ili “Šta vredi, kada nema...”. Pošto je osoba svesna da nema kvalitete kakve poseduje druga osoba, lakše je da se obezvredi nego da se pokrene, trudi i razvije ih kod sebe. Kada osoba „uništi“ ili „oduzme vrednost“ drugoj osobi onda doživljava sebe jednakom i superiornijom u odnosu na drugu.

Kod zlonamerne zavisti postoji aktivna želja da se drugoj osobi oduzme vrednost ili objekat koji poseduje. Tako se susrećemo sa raznim ponašanjima od ogovaranja, spletkarenja, odbacivanja drugog, a ponekad i do oduzimanja života osobi kojoj se zavidi.

                                            Benigna ili progresivna zavist

   Benigna zavist se smatra opštijom jer je fokusirana na dobijanje željenog objekta,a ne na osobu. Tuđi uspeh se ne doživljava kao sopstveni neuspeh i ugrožavajuće. Osoba želi isto,ono što drugi ima, i motiviše se da ispuni svoju želju. Kod benigne zavisti pokreće se motiv da se radi na sebi i ostvari želja. Pojedinac će se potruditi da prepozna svoje sposobnosti kojima može ostvariti želju, usmeriće svoju energiju i pažnju na razvijanje sposobnosti i uspeh će meriti u odnosu na sopstveni rad,trud i kvalitet. Upoređivaće se sa sobom i sopstvenim postignućima. Da bi se ovako reagovalo, osoba mora da prizna sebi da nešto treba da promeni kod sebe kako bi napredovala i dobila ono što želi., a ne da menja druge,kontroliše ili obezvredi. Iako joj je “krivo” što neko drugi ima nešto što želi, glavna pažnja će biti usmerena na sebe.Ovakva zavist je kontruktivna za pojedinca,jer je motiviše da bude bolji u odnosu na sebe,a ne u odnosu na druge. Drugi se koristi samo kao primer za lično napredovanje. Pojedinac može pitati drugu osobu kako je došla do željenog objekta,da proceni gde greši, da sagleda svoje planove za postizanje želje i usmeri se ka sopstvenom razvoju.

Međutim,ovde je jako bitno da je želja autentična. Ako se autentično želi ono što druga osoba ima neće se pokrenuti destruktivni mehanizam zavisti. U suprotnom,osoba može biti usmerena ka postizanju želje samo da bi imala isto što i drugi, a da to zapravo i ne želi. Tako može usmeriti svoj živat ka tuđim željama (da bi bila ista kao drugi) a ne ka onom što sama stvarno želi.

Osobe koje poznaju svoje želje,ciljeve i sposobnosti postaviće jasne planove kojima će ih ostvariti. Imaće realnu sliku koliko može,verovaće u svoje sposobnosti i raditi na njihovom usavršavanju ako prepozna da negde nešto fali. Pokušaće da postigne najviše što može u odnosu na sebe i tražiće konstruktivne načine da sebe unapredi.

Psihoterapija i zavist

    Tokom psihoterapije otkrivanje osećanja zavisti je korisno. Klijenti često nemaju uvid u ovo svoje osećanje jer ga potiskuju. Stid koji se javlja nakon osvešćivanja ove emocije nije redak slučaj,jer klijenti često zavist vrednuju samo kroz prizmu društvene neprihvatljivosti. Često je mešaju sa osećanjem ljubomore pa ne mogu jasno ni ga prepoznaju.

    Međutim,osvešćivanje zavisti na psihoterapiji je dobar putokaza ka napredovanju klijenta. Kroz psihoterapiju klijent može uvideti koji su njegovi razlozi za javljane ovog osećanja. Istražiti načine na koje se do tada nosio sa ovim emocijom i usmeriti se ka pozitivniji. Istraživanje osećanja i razmišljanja zbog kojih se javlja zavisti može dovesti do uvida koji mogu voditi ka jačanju samopouzdanja, prevazilaženju negativnih uverenja o sebi i osećanja inferiornosti itd.. Analizirajući zavist terapeut može podsticati klijenta da otkriv sopstvene želje,ciljeve i sposobnosti kao konstruktivne načine za lično napredovanje.

    

     Rad na ličnim kvalitetima i prevazilaženju sopstvenih limita donosi mnogo više zadovoljstva nego takmičarsko upoređivanje sa drugima. Osoba koja prevazilazi zavist na način koji je za nju afirmativan i razvojan biće zadovoljnija sobom,ali i korisnija svom okruženju i društvu u kojem živi. Treba imati na umu,da i kada se pojavi zavist prema nekoj osobi ta osoba nije suštinski drugačija. Ona ima svoje mane i potencijale,kao i svaka druga. Ona ih je dobro upoznala i u skladu sa njima je donosila odluke ka pozitivnim i progresivnim ciljevima. Učenje od nje kako je to postigla,doneće mnogo više ličnog i društvenog uspeha nego usmeravanje energije ka njenom omalovažavanju i obezvređivanju. Ako ovo ne možete sami da uradite,ne stidite se, potražite pomoć kako bi vaš život dobio volumen zadovoljstva i uspeha.

Marina Brašić , specijalni pedagog i psihoterapeut OLI integrativnog psihodinamskog pristupa; email: marinabrasic@yahoo.com

Gubitak i tugovanje (2.deo) Proces tugovanja i zadaci tugovanja

Tugovanje je psihološka reakcija,koja nastupa nakon doživljenog gubitka. Kada se prekine emotivna veza sa voljenom osobom nastupa proces tugovanja. U prethodnom tekstu govorili smo o uobičajenim reakcijama na doživljeni gubitak bliske osobe. Naglasili smo individualnost doživljaja i reagovanja povodom gubitka. U ovom delu, iznećemo neka zapažanja o samom procesu tugovanja povodom gubitka bliske osobe.

     Osnovni cilj tugovanja je prilagođavanje na gubitak,postizanje novog emotivnog balansa koji će omogućiti prihvatanje gubitka kao deo ličnog iskustva i ponovno emocionalno investiranje u objekte (osobe,posao,ideale...). Često se dešava da osoba koja je u procesu tugovanja želi da zaboravi ono što je doživela i nastavi sa životom kao da se gubitak nije desio. Ne želi da se suoči sa svojim emocijama i trudi se da ih potisne (zaboravi). Umanjujznačaj gubitka,izbegava da plače,ne govori o tome kako se osećaja i sl. Opire se suočavanju sa tugom,ponekad i iz straha da će proces tugovanja doneti zaboravljanje osobe koju su izgubili. Sa druge strane,okolina podržava želju da se umanji bol kroz nesuočavanje sa emocijama,pa često šalje poruku “Prestani da tuguješ,to nije dobro za tebe”. Iz najbolje namere, ohrabruje tugujuće da potisnu ono što su doživeli ili da posmatraju stanje u kojem se nalaze samo iz perspektive neizdrživog. Nerazumevanje cilja i procesa tugovanja najčešće vodi do otežanog tugovanja, što će se odraziti na celokupni psihološki život osobe (i u sadošnjosti i u budućnosti). Tugovanje kao psihološki proces nije naj prijatnije emotivno iskustvo, ali je neophodno nakon doživljenog gubitka. Kroz proces tugovanja doživljene emocije se uključuju u postojeće emotivno iskustvo, dolazi do prevazilaženja gubitka i stvara se mogućnost za nastavak emotivnog života. Osoba neće biti emotivno opterećena potisnutim emocijama,već će ih prihvatiti u njihovim različitim intezitetima, i nastaviti da sa njima funkcioniše afirmativno. Emotivno funkcionisanje osobe nakon gubitka zavisiće od toga kako je prošao proces tugovanja,kako je integrisala doživljaje povodom gubitka.

Gubitak i tugovanje (1. deo)

                                Doživljaj gubitka i uobičajene reakcije

    Gubici su česti tokom života. Svi ih mogu doživeti bez obzira na uzrast i pol. Oni su sastavni deo života i razumevanje reakcija na njih je važno ako želimo da pomognemo sebi ili nekome pored nas. Neke osobe će se brže prilagoditi ovoj životnoj promeni, a nekima će trebati više vremena. Kod gubitka koji je povezan sa gubitkom voljene osobe prilagođavanje je dodatno opterećeno snažnim emocijama. Takve situacije su stresne i bitno menjaju životne okolnosti na koje osoba treba da se prilagodi. 

         Prilagođavanje zavisi od brojnih faktora i njihovo razumevanje može pomoći u procesu tugovanja. Proces tugovanja povezan sa gubitkom bliske osobe je opširna tema. Gubitak bliske osobe možemo posmatratati u zavisnosti od uzrasta osobe koja ga je doživela (dete ili odrasla osoba),načina kako je došlo do gubitka,koliko je osoba bila pripremljena na gubitak,uloge koje je bliska osoba imala u životu i dr. Rešili smo da kroz više tekstova pokušamo da istaknemo specifičnosti gubitka i procesa tugovanja, kako bi pružili podršku osobama koje su doživele gubitak ili osobama koje su podržavaoci tugujućima. U ovom tekstu, bavićemo se doživljajem gubitka i uobičajenim reakcijama na gubitak bliske osobe. 

Doživljaj gubitka

Gubitak voljene osobe se može doživeti veoma bolno i teško. Osoba može misliti da ništa tužnije i gore nije iskusila do tada. Obično želi da vrati osobu koju je izgubila, da se ponovo emotivno poveže sa njom,da ispravi ono što je bilo pogrešno u njihovom odnosu i tako pokuša da spreči gubitak. Međutim,kada se suoči da nema povratka i da ništa neće dovesti do ponovnog emotivnog spajanja, osoba će doživeti gubitak. Doživljaj gubitka je individualno iskustvo. Ovo se često zaboravlja.Ljudi obično na osnovu ličnog iskustva pokušavaju da pomognu, razumeju reakcije na doživljeni gubitak, i na osnovu njega procenjuju da li postoji problema u procesu tugovanja. Svako će doživeti na sebi svojstven način gubitak i nositi se sa njim onako kako misli da je najbolje za njega. Univerzalni obrazac ne postoji ni u doživljaju, ni u nošenju sa gubitkom. Jedina zajednička stvar, za sve gubitke, jeste da se osoba koja je nekog izgubila nalazi u novoj životnoj situaciji, na koju treba da se prilagodi. Nova životna situacija zahteva od nje dodatno angažovanje njenih emocionalnih i socijalnih kapaciteta kako bi se prilagodila gubitku,stekla ponovo osećaj sigurnosti i u skladu sa svojim emocijama nastavila afirmativno da živi (članak „Problem prilagođavanja na novu situaciju“). Ipak,možemo govoriti o uobičajenim reakcijama na doživljeni gubitak.To nam daje prostora da osobama koje su doživele gubitak pružimo podršku i pomoć koja im je potrebna.

Zašto su gubici teški? Sa gubitkom dolazi do napuštanja vezanosti sa objektom ljubavi i suočavanja sa zahtevom da se odreknemo nečeg značajnog. Ova promena se može doživeti izuzetno teško. Sa jedne strane, niko ne voli da se svojevoljno odrekne nečeg što voli,niti da se suočava sa neprijatnim emocijama,sa druge strane. U zavisi od toga koliko se osoba emotivno investirala ili povezala sa onim što je izgubila,zavisi koliko će emotivno snažno doživeti gubitak. Doživljaj gubitka će biti veći ukoliko je značaj osobe koju smo izgubili veći. Što je njen značaj bio veći to je oštriji doživljaj gubitka. Ne možemo nikada unapred znati koliko je osoba zaista izgubila sa jednom osobom, a time ni kako će reagovati na gubitak,dok ne razumemo koji značaj je imala za nju osoba koju je iygubila. Međutim, ljudi ne tuguju po principu „ako mi nešto nije mnogo važno, onda ću i manje tugovati“. Postoje i drugi razlozi koji utiču na pojačavanje doživljaja gubitka i otežavaju nošenje sa njim. Gubitak osobe usled smrti izaziva najintenzivnije emocije. Smrt ukazuje na nepovratnost i teško se može racionalizovati. Kod gubitaka koji nisu povezani sa smrću,postoji barem teoriska mogućnost da se osoba vrati, što povećava mogućnost racionalizacije gubitka. Međutim,i gubitak osobe usled razvoda, prekida emotivne veze ili nekog drugog razloga, takođe može izazvati jak doživljaj gubitka sa kojim se osoba teško nosi. Doživljaj gubitka može biti povezan sa tim da li se desio iznenada i neočekivano. Lične karakteristike su veoma značajne u doživljaju gubitka. U zavisnosti od uzrasta,emotivne zrelosti kao i kapaciteta za nošenje sa frustracijom osoba će doživljavati i nositi se sa gubitkom. Nekada jedn gubitk uključuje više gubitaka. Npr. sa gubitkom partnera može se izgubiti ne samo emotivni partner,već i prijatelj koji je stalno tu,osoba koja pruža zaštitu i sigurnost,kao pretnja svemu što je važno i sl. Životno iskustvo je bitno u doživljaju gubitka, posebno ako se osoba do tada nije susrela sa nekim značajnim gubitkom u životu (npr.kod dece koja nemaju u svom iskustvu gubitak voljene osobe). Često se dešava da se sa sadašnjim gubitkom aktiviraju osećanja na neke prošle gubitake. Tako se mogu javiti različita osećanja, koja nisu vezana samo za sadašnji gubitak,već i za neke ranije. Osoba tada može doživeti gubitak višestruko teže,te će i nošenje sa njim biti teže. Sve ovo što smo naveli bitno određuje kako će se gubitka doživeti,ali i reagovati na ono što se doživi.

Roditelji i tinejdžeri

Uloga roditelja u odrastanju tinejdžera

          Biti roditelj jednog tinejdžera je veoma zahtevan,a ne tako retko i težak posao. Roditelji koji su do skoro imali dominantnu ulogu u emotivnom i socijalnom razvoju deteta sada se doživljavaju kao „stranci“ ,oni koji se „ništa ne pitaju“, čiji  se stavovi procenjuju i preispituju. Neminovnost,koja čeka svakog roditelja, jeste da se suoči sa glavnim poslom svog tinejdžera a to je burno osamostaljivanje,odn. borbu za samostalnost. Ova potreba je sasvim legitimna,čak  poželjna, a psiholozi je objašnjavaju kao proces separacije i individuacije. Tnejdžeri  žele da se odvoje od roditelja,oslobode zavisnosti od njih,ali u isto vreme neophodna im je da ostanu u vezi sa njima jer su nedovoljno zreli da preuzmu odgovornost za samostalnost koju traže. Vaspitni stil roditelja daće okvir u kome će se slika tinejdžera razvijati kao i poseban doprinos  u razvoju ličnosti deteta.

NASILJE U ADOLESCENSKIM VEZAMA

Od romantične ljubavi do nasilja

     Sve češće možemo da čujemo u medijima kako je stopa nasilja među mladima povećana,kako se nasilje javljaja u brutalnim i destruktivnim oblicima. Da li je savremeno društvo donelo nasilje ili je njegovo postojanje oduvek bilo prisutno, samo sada više čujemo i mislimo o tome? Nije lako odgovoriti na ovo pitanje,jer ono zahteva kompleksno razmatranje nasilja u društvu,od nasilja u porodici,među vršnjacima do nasilja u svim drugim društvenim sferama. Cilj ovog članka nije otkrivanje globalnog uzroka nasilja,već ukazivanje na njegovo ispoljavanje u jednom bitnom segmetu razvoja mladih, a to je u adolescentnim partnerskim vezama.

Nasilje u partnerskim vezama uglavnom je tema za odrasle. Međutim,istraživanja koja se bave ovom problematikom ukazuju da se nasilje u partnerskim vezama i te kako javlja u adolescentnim,mladalačkim vezama (ranim 20-im). Ukazuju nam da se u tom periodu prvi put ispoljava partnersko nasilje i da prevenciju ovog problema treba započeti na na ovom uzrastu. Ako se vodimo idejom da „svet ostaje na mladima“, nameću nam se pitanja: „Kako se javlja nasilje u mladalačkim vezama?“, „Kako pomoći mladima u takvim vezama?“  i „Kako prevenirati njegovu pojavu?“