Gubitak i tugovanje (1. deo)

                                Doživljaj gubitka i uobičajene reakcije

    Gubici su česti tokom života. Svi ih mogu doživeti bez obzira na uzrast i pol. Oni su sastavni deo života i razumevanje reakcija na njih je važno ako želimo da pomognemo sebi ili nekome pored nas. Neke osobe će se brže prilagoditi ovoj životnoj promeni, a nekima će trebati više vremena. Kod gubitka koji je povezan sa gubitkom voljene osobe prilagođavanje je dodatno opterećeno snažnim emocijama. Takve situacije su stresne i bitno menjaju životne okolnosti na koje osoba treba da se prilagodi. 

         Prilagođavanje zavisi od brojnih faktora i njihovo razumevanje može pomoći u procesu tugovanja. Proces tugovanja povezan sa gubitkom bliske osobe je opširna tema. Gubitak bliske osobe možemo posmatratati u zavisnosti od uzrasta osobe koja ga je doživela (dete ili odrasla osoba),načina kako je došlo do gubitka,koliko je osoba bila pripremljena na gubitak,uloge koje je bliska osoba imala u životu i dr. Rešili smo da kroz više tekstova pokušamo da istaknemo specifičnosti gubitka i procesa tugovanja, kako bi pružili podršku osobama koje su doživele gubitak ili osobama koje su podržavaoci tugujućima. U ovom tekstu, bavićemo se doživljajem gubitka i uobičajenim reakcijama na gubitak bliske osobe. 

Doživljaj gubitka

Gubitak voljene osobe se može doživeti veoma bolno i teško. Osoba može misliti da ništa tužnije i gore nije iskusila do tada. Obično želi da vrati osobu koju je izgubila, da se ponovo emotivno poveže sa njom,da ispravi ono što je bilo pogrešno u njihovom odnosu i tako pokuša da spreči gubitak. Međutim,kada se suoči da nema povratka i da ništa neće dovesti do ponovnog emotivnog spajanja, osoba će doživeti gubitak. Doživljaj gubitka je individualno iskustvo. Ovo se često zaboravlja.Ljudi obično na osnovu ličnog iskustva pokušavaju da pomognu, razumeju reakcije na doživljeni gubitak, i na osnovu njega procenjuju da li postoji problema u procesu tugovanja. Svako će doživeti na sebi svojstven način gubitak i nositi se sa njim onako kako misli da je najbolje za njega. Univerzalni obrazac ne postoji ni u doživljaju, ni u nošenju sa gubitkom. Jedina zajednička stvar, za sve gubitke, jeste da se osoba koja je nekog izgubila nalazi u novoj životnoj situaciji, na koju treba da se prilagodi. Nova životna situacija zahteva od nje dodatno angažovanje njenih emocionalnih i socijalnih kapaciteta kako bi se prilagodila gubitku,stekla ponovo osećaj sigurnosti i u skladu sa svojim emocijama nastavila afirmativno da živi (članak „Problem prilagođavanja na novu situaciju“). Ipak,možemo govoriti o uobičajenim reakcijama na doživljeni gubitak.To nam daje prostora da osobama koje su doživele gubitak pružimo podršku i pomoć koja im je potrebna.

Zašto su gubici teški? Sa gubitkom dolazi do napuštanja vezanosti sa objektom ljubavi i suočavanja sa zahtevom da se odreknemo nečeg značajnog. Ova promena se može doživeti izuzetno teško. Sa jedne strane, niko ne voli da se svojevoljno odrekne nečeg što voli,niti da se suočava sa neprijatnim emocijama,sa druge strane. U zavisi od toga koliko se osoba emotivno investirala ili povezala sa onim što je izgubila,zavisi koliko će emotivno snažno doživeti gubitak. Doživljaj gubitka će biti veći ukoliko je značaj osobe koju smo izgubili veći. Što je njen značaj bio veći to je oštriji doživljaj gubitka. Ne možemo nikada unapred znati koliko je osoba zaista izgubila sa jednom osobom, a time ni kako će reagovati na gubitak,dok ne razumemo koji značaj je imala za nju osoba koju je iygubila. Međutim, ljudi ne tuguju po principu „ako mi nešto nije mnogo važno, onda ću i manje tugovati“. Postoje i drugi razlozi koji utiču na pojačavanje doživljaja gubitka i otežavaju nošenje sa njim. Gubitak osobe usled smrti izaziva najintenzivnije emocije. Smrt ukazuje na nepovratnost i teško se može racionalizovati. Kod gubitaka koji nisu povezani sa smrću,postoji barem teoriska mogućnost da se osoba vrati, što povećava mogućnost racionalizacije gubitka. Međutim,i gubitak osobe usled razvoda, prekida emotivne veze ili nekog drugog razloga, takođe može izazvati jak doživljaj gubitka sa kojim se osoba teško nosi. Doživljaj gubitka može biti povezan sa tim da li se desio iznenada i neočekivano. Lične karakteristike su veoma značajne u doživljaju gubitka. U zavisnosti od uzrasta,emotivne zrelosti kao i kapaciteta za nošenje sa frustracijom osoba će doživljavati i nositi se sa gubitkom. Nekada jedn gubitk uključuje više gubitaka. Npr. sa gubitkom partnera može se izgubiti ne samo emotivni partner,već i prijatelj koji je stalno tu,osoba koja pruža zaštitu i sigurnost,kao pretnja svemu što je važno i sl. Životno iskustvo je bitno u doživljaju gubitka, posebno ako se osoba do tada nije susrela sa nekim značajnim gubitkom u životu (npr.kod dece koja nemaju u svom iskustvu gubitak voljene osobe). Često se dešava da se sa sadašnjim gubitkom aktiviraju osećanja na neke prošle gubitake. Tako se mogu javiti različita osećanja, koja nisu vezana samo za sadašnji gubitak,već i za neke ranije. Osoba tada može doživeti gubitak višestruko teže,te će i nošenje sa njim biti teže. Sve ovo što smo naveli bitno određuje kako će se gubitka doživeti,ali i reagovati na ono što se doživi.

Roditelji i tinejdžeri

Uloga roditelja u odrastanju tinejdžera

          Biti roditelj jednog tinejdžera je veoma zahtevan,a ne tako retko i težak posao. Roditelji koji su do skoro imali dominantnu ulogu u emotivnom i socijalnom razvoju deteta sada se doživljavaju kao „stranci“ ,oni koji se „ništa ne pitaju“, čiji  se stavovi procenjuju i preispituju. Neminovnost,koja čeka svakog roditelja, jeste da se suoči sa glavnim poslom svog tinejdžera a to je burno osamostaljivanje,odn. borbu za samostalnost. Ova potreba je sasvim legitimna,čak  poželjna, a psiholozi je objašnjavaju kao proces separacije i individuacije. Tnejdžeri  žele da se odvoje od roditelja,oslobode zavisnosti od njih,ali u isto vreme neophodna im je da ostanu u vezi sa njima jer su nedovoljno zreli da preuzmu odgovornost za samostalnost koju traže. Vaspitni stil roditelja daće okvir u kome će se slika tinejdžera razvijati kao i poseban doprinos  u razvoju ličnosti deteta.

NASILJE U ADOLESCENSKIM VEZAMA

Od romantične ljubavi do nasilja

     Sve češće možemo da čujemo u medijima kako je stopa nasilja među mladima povećana,kako se nasilje javljaja u brutalnim i destruktivnim oblicima. Da li je savremeno društvo donelo nasilje ili je njegovo postojanje oduvek bilo prisutno, samo sada više čujemo i mislimo o tome? Nije lako odgovoriti na ovo pitanje,jer ono zahteva kompleksno razmatranje nasilja u društvu,od nasilja u porodici,među vršnjacima do nasilja u svim drugim društvenim sferama. Cilj ovog članka nije otkrivanje globalnog uzroka nasilja,već ukazivanje na njegovo ispoljavanje u jednom bitnom segmetu razvoja mladih, a to je u adolescentnim partnerskim vezama.

Nasilje u partnerskim vezama uglavnom je tema za odrasle. Međutim,istraživanja koja se bave ovom problematikom ukazuju da se nasilje u partnerskim vezama i te kako javlja u adolescentnim,mladalačkim vezama (ranim 20-im). Ukazuju nam da se u tom periodu prvi put ispoljava partnersko nasilje i da prevenciju ovog problema treba započeti na na ovom uzrastu. Ako se vodimo idejom da „svet ostaje na mladima“, nameću nam se pitanja: „Kako se javlja nasilje u mladalačkim vezama?“, „Kako pomoći mladima u takvim vezama?“  i „Kako prevenirati njegovu pojavu?“

FOBIJE

    Pojam fobije se može čuti u svakodnevnim komunikacijama. Obično ga ljudi koriste kao zamenicu za strah te tako pokušavaju da povežu razna uznemirujuća osećanja sa ovim pojmom. Iako su fobije povezane sa osećanjem straha,razumevanje fobije je mnogo specifičnije od onog kako ga ljudi uopšteno definišu.

Strah

je emocija koja je prisutna kod svih ljudi. Nema osobe koja nije doživela neprijatna i intenzivna uznemirujuća osećanja povodom nekog događaja koji je bio realno ugrožavajući za nju. Sa pojavom opasnosti,javlja se strah koji ima zaštitničku i adptivnu funkciju organizma. Strah priprema organizam za prilagođavanje nadolazećoj opasnosti i odbrani od nje. U organizmu se aktiviraju fiziološki procesi koji dovode do ubrzanog rada srca,znojenja,napetosti u mišićima,ali i do izoštravanja pažnje ka pretećem stimulusu i pripremi organizma za aktivnosti izbegavanja ili odbrani od opasnosti.

Problem prilagođavanja na novu situaciju

          

U današnjem brzom svetu koji se stalno menja, sposobnost prilagođavanja novim situacijama postaje bitna odlika ličnosti.  Tokom života, suočavamo se sa različitim situacijama koje nas teraju da budemo fleskibilni , da im se brzo i uspešno prilagodimo i da se menjamo. Od svakodnevnih situacija do događaja koji bitno menjaju život ( npr.promena škole, promena mesta stanovanja,polazak na fakultet,promena posla ili gubitak bliske osobe) suočavamo se sa potrebom da se prilagodimo i nastavimo bez doživljaja pritiska i ograničenja. Nove situacije ne moraju uvek biti negativne,to mogu biti i situacije koje su u osnovi pozitivne, kao što su npr. rođenje deteta,odlazak u penziju ili napredovanje u poslu. I pored toga što nose pozitivne emocije, one se mogu doživeti kao problem ili kao neprijatnost. One zahtevaju neku promenu,udaljavanje od dotadašnjih navika i prilagođavanje novim okolnostima.

Roditelji i adolescenti

     Rešavanje konflikta sa adolescentima

    Komunikacija je bitna za svaki odnos, posebno za odnos roditelja i deteta,odnosno odraslih i adolescenata.Kako su adolescenti u kontinuiranom razvojnom konfliktu sami sa sobom,tako su i u čestim konfliktima i sa odraslima,autoritetom,tj.roditeljima. Konflikt nije platforma za utvrđivanje moći između roditelja i adolescenta,jer u takvoj atmosferi ni pobednik,a ni pobeđeni, ne mogu se osećati dobro. Zato je bitno da način rešavanja konflikta bude razvojan i korisan za adolescenta,ali i manje stresan za roditelje,odrasle.
O nekim načinima rešavanja konflikta,kao i  šta za jednog adolescenta znači konflikt u  razvoju identiteta možete pročitati u mom članku "Rešavanje konflikta sa adolescentima",objavljenog u Dnevnom Listu Danas.