GLAS U MENI GOVORI : "NISI DOVOLJNO DOBAR!"

Mnogi ljudi neprestano su zagledani u sopstveni odraz kroz odnos sa drugima. Umesto da se pitaju šta se događa između njih i druge osobe, oni uporno pokušavaju da otkriju šta sa njima nije u redu. Preispituju svaku svoju reč, traže mane, greške i pogrešne postupke, uvereni da će, ako pronađu sopstvenu nesavršenost, uspeti da izbegnu bol, odbacivanje ili napuštanje.

Ovakav način doživljavanja sebe retko nastaje u odraslom dobu. Njegovi koreni najčešće se nalaze u najranijim odnosima sa roditeljima ili drugim značajnim figurama. Kada je dete odrastalo uz kritiku, emocionalnu nedostupnost, nepredvidivost ili ljubav koja je delovala uslovljeno, ono nije moglo da zaključi da roditelj ima svoja ograničenja. Njegov ego još nije bio dovoljno razvijen za takvo razumevanje. Umesto toga, dete zaključuje: „Sa mnom nešto nije u redu.“

To uverenje postaje deo njegovog unutrašnjeg sveta i prenosi se u odrasle odnose. Zato partnerova distanca, prijateljevo povlačenje ili nečije neslaganje više nisu samo događaji između dve osobe. Oni postaju ogledalo kroz koje čovek ponovo proverava sopstvenu vrednost. Svaki konflikt budi staro pitanje: „Da li sam ja problem?“

Iza ove zaokupljenosti sobom ne krije se zdrava samorefleksija, već ranjeni ego koji veruje da ljubav i prihvatanje zavise od toga da li je čovek dovoljno dobar. Zato se svaki konflikt, distanca ili prekid odnosa lako doživljavaju kao potvrda sopstvene neadekvatnosti.

Psihodinamski gledano, ovo predstavlja pokušaj ega da povrati osećaj sigurnosti i kontrole. Ako je problem u meni, onda postoji nada da ga mogu ispraviti i tako sprečiti da ponovo budem povređen. Lakše je poverovati da nisam dovoljno dobar nego prihvatiti da ne mogu da kontrolišem tuđe izbore, emocije ili sposobnost za bliskost.

U toj potrazi za sopstvenim greškama čovek ne traži istinu o sebi, već način da se zaštiti od novog bola. Paradoks je u tome što ga upravo ta potraga sve više udaljava od sebe i učvršćuje staro, nesvesno uverenje: „Nisam dovoljno dobar da bih bio voljen.“

Tek kada počne da razlikuje prošlost od sadašnjosti, čovek prestaje da u svakom odnosu traži potvrdu svoje vrednosti. Tada partneri, prijatelji i drugi ljudi više ne postaju sudije njegove ličnosti, već osobe sa sopstvenim emocijama, ograničenjima i izborima. Tek tada ogledalo odnosa prestaje da iskrivljuje sliku o sebi i postaje mesto na kome čovek može da vidi sebe jasnije i celovitije.

Marina Brašić, integrativni psihodinamski psihoterapeut 

SAVREMENI INDIVIDUALIZAM

 Živimo u vremenu kada se insistira na individulizmu,  ali u želji da se bude drugačiji, u težnji za ličnim razvojem i uspehom mnogi ne primećuju da to vodi u krajnost. Pred vama je moj intervju za novine Večernje Novosti. 

 Kako biste definisali individualizam danas?

Individualizam je društvena i psihološka vrednost koja naglašava pravo čoveka da bude svoj i nezavisan od drugih. On donosi čoveku slobodu sopstvenih odluka i izbora da u skladu sa svojim potrebama, uverenjima i vrednostima živi. Danas čovek ima veću slobodu izražavanja svoje individualnosti, ali i mogućnost da živi u skladu sa svojom potrebama, nezavisno od očekivanja okoline ili tradicije. U tom smislu, individualizam je doneo zanačajne psihološke promene.

Međutim, primećujemo da se danas individualizam sve češće prikazuje u svojoj krajnosti, u vidu samodovoljnosti ili sebičnosti. Potreba za drugim ljudima se vidi kao slabost, a oslanjanje na kao odsustvo samostalnosti ili nedovoljne sposobnosti. Zrela individualnost nas ne vodi ka samoći, usamljenosti ili otuđenosti. Zrela individualnost nas kao vrednost vodi ka drugima, ka sposobnosti da ostanemo svoji dok smo povezani sa drugima. Jer čovek nije samo autonomno, već je i relaciono biće koje se kroz odnose razvija i raste.  

o Šta je tome najviše doprinelo?

Živimo u društvu i kulturi gde se visoko vrednuj produktivnost i uspeh. Sve veći fokus je na pojedincu i njegovim postignućima. Neprestano se podstiče izdvajanje iz grupe kako bi se zadovoljile potrebe da se bude vidljiv, prepoznat i prihvaćen. Nažalost, doživljaj sopstvene vrednosti sve više se gradi iz spoljnih merljivih validacija ( status, novac, moć, izgled). Istovremeno, slabljenje zajednice i povezanost u malim grupama (porodice, prijatelji, komšije), sve više ograničavaju prostor za stabilno i sigurno pripadanje. Neguje se ideja da pojedinac mora sam sebe da istakne, razvije i potvrdi. Empatija i razumevanje postepeno postaju periferne vrednosti.

U takvoj atmosferi, individualizam kao autentični izraz čoveka prerasta u neprestano dokazivanje ličnosti i vrednosti. Da bi to čovek postigao mora potisnuti ili sakriti univerzalne ljudske potrebe npr.pripadanje, povezanost, jednakost ili uzajamnost, ali i emotivnu ranjivost.  

o Mada se nameće kao imperativ na svim životnim poljima, postoje li apsekti u kojima je posebno dominantan?

Treba razumeti da individualizam nije imperativ, već naš izbor i vrednost. Kao vrednost ogleda se u slobodi da sebe prikažemo onakvim kakvi jesmo i razvijamo sebe ka autentičnom. Ali, kada individualizam postane obaveza dolazimo do problema, za pojedinca i društvo. Tada se očekuje od pojedinca posebnost, originalnost, uspeh ili različitost, što sve zajedno donosi veliki teret.

Možda se upravo najviše to vidi u partnerskim odnosima. Gde je savremena individualnost odbacila emotivno zrelo povezivanje, bliskost i uzajamnost. Iza nje se često krije nebriga o partneru, izostanak empatije ili odgovornosti ka odnosu. Ideja da sve potrebe sami možemo zadovoljiti nije baš podržavajuća za odnose. U tom slučaju, odnos postaje mesto povremene bliskosti i zajedničkih uživanja ali ne i mesto sigurnosti i pripadnosti.

U poslovnom svetu, danasšnji individualizam upućuje na sve manju povezanost i izraženi rivalski odnos među kolegama. Postignuća su vrlo značajna, a doživljaj lične vrednosti zavisi od procena nadređenih ili okoline. Ljudsko razumevanje slabosti i snaga ostaje po strani ili se tretira kao mana.  

U ličnom razvoju, individualizam se često doživljava u svojoj krajnosti. Kao usavršavanje sebe do granica zanemarivanja tuđih potreba i emocija, kao opravdanje sebičnosti. I ako psihoterapija i druge pomagačke struke imaju osnovu da pomognu pojedincu da otkrije svoje autentične i lične kapacitete, istovremeno se radi i na širenju emotivnih kapaciteta za ostajanje u odnosima. Tako da lični razvoj obuhvata inidividualizam u svojstvu širenja kapaciteta za ostajanje u odnosima.

I na kraju, ne postoji veća pozornica za prikazivanje individualizma od društvenih mreža. Pojedinac sam sebe ističe, pokazuje svoju posebnost, sopstvenu različitost od drugih. Drugi ljudi, pratioci, su samo posmatrači ili sudije onoga što osoba selektivno predstavlja.

o Koje se sve zamke kriju iza individualizma?

Kada je čovek previše okrenut sebi i svojim potrebama postaje sam sebi dovoljan. I ovde se ne radi o samoći, koja je korisna i razvojna, već o samodovoljnosti. Pored toga što potiskuje svoje prirodne potrebe za pripadanjem, bliskošću i povezanošću, čovek istovremeno postaje jedini nosilac odogovornosti za sve što mu se dešava u životu. Sloboda izbora je važna vrednost ali biti sam i odgovoran za sve je teret.  Zato se iza individualizma često kriju usamljenost, preopterećenost i teškoća da se pomoć zatraži i prhvati.

o Koliko to ubija kvalitet medjuljudskih odnosa?

Zreo individualizam ne remeti kvalitet međuljudskih odnosa, već ih poboljšava. Osoba može zadržati sopstvenu individualnost i biti značajno bliska, empatična i uzajamna u odnosu. Može uvažavati potrebe druge osobe i u skladu sa njima donositi odluke o postupcima i ponašanju koje su dobre za nju, drugu osobu i odnos. Ono što utiče na kvalitet međuljudskih odnosa jeste izraziti individualizam koji oslobađa od odgovornosti ka drugoj osobi i odnosu. Fokusiranost samo na ono što pojedinac želi, udaljavanje od razumevanja odnosa u kome se nalaze, iznošenje opravdanja za svoju isključenost ili nezainteresovanost kako se druga strana oseća.

o Vodi li to u usamljenost i otuđenost od drugih?

Paradoks savremenog individualizma je da ljudi nikad slobodiniji nisu bili da izraze i razviju svoju individualnost, a da nikada više nisu pričali o usamljenosti.  Usamljenost je osećaj koji govori da neke emotivne potrebe nisu pokazane, prepoznate i priznate. To nije osećaj koji isključuje postojanje drugih ljudi, već unutrašnje neprepoznavanje. Najteža usamljenost je kada imate ljude oko sebe koji ne vide i ne reaguju na vaše emotivne potrebe. Povlačenje u svoj mikro svet, gde sami sebe prepoznajete i razumete, ima svoje dobre strane. Ali, ako vas to vodi ka gubitku bliskosti i fokusiranosti samo na sebe, usamljenost može postati bolna realnost.

o Do čega sve može da dovede?             

Psihološki gledano pored usamljenosti i osećaja otuđenosti, pojedinac se može susresti sa osećajem preopterećenosti i stalnog pritiska da mora sve sam. Odnosi mogu opstajati, ali bez uzajamnosti i dubljeg oslanjanja koje vodi ka bliskosti i povezanosti. Manjak poverenja, sigurnosti i pripadnosti može postati direktna posledica. Sebičnost ili samodovoljnost će dovesti do bržeg kritikovanja, osuđivanja, prekidanja odnosa ili napuštanja. Sve to zajedno može se ozbiljno odraziti na emotivni rast i razvoj, pojedinca ali i društva.

o Koji su pozitivni aspekti individualizma­?

Ako posmatramo iz psihološkog ugla, individualizam je doneo svest o ličnim razlikama, slobodu istraživanja unutrašnjeg sveta i izražavanja svoje autentičnosti. Podstiče čoveka da se više zauzima za sebe, postavlja granice, razvija svoje mišljenje i kapacitet za prihvatanje emocija i potreba. Čovek danas sebe može prepoznati kao pojedinca koji ima svoje potencijale i ograničenja. Individualizam daje slobodu da u skladu sa svojim kapacitetima menjamo sebe i na taj način utičemo na svoj život. Ako posmatramo bilo koji aspekt funkcionisanja možemo videti da su ljudi željni samorazvoja i ličnog rada za onaj aspekt u kome se ne osećaju najbolje. Nekada je bilo važnije uklopiti se, a danas je dostupnije upoznati sebe i razviti se. To je sjajno!

o Kako uspostaviti balans između sopstvene autentičnosti i zdravih međuljudskih odnosa?

Balasn se uspostavlja kroz razvoj emocionalnih sposobnosti i širenjem kapaciteta za uzajamnost. Iz psihološkog ugla, to bi značilo da čovek postepeno upoznaje svoj unutrašnji svet, svoje emocije,potrebe, granice i autentične želje. Da širi svoj osećaj sigurnosti i poverenja u sopstvene snage, kako bi mogao slobodno da se predstavlja drugima u odnosu.

Međutim, ovde se ne završava razvoj zrele individualnosti. Razvijanja kapaciteta za tolerisanje frustracije, prihvatanje i nošenje razočarenja, neslaganja ili odsustva „instant“ zadovoljstva, poseban je zanačaj ostajanja u odnosima.  Istovremeno, bez razvijanja kapaciteta za razumevanje i prihvatanje drugog ne možemo ni imati odnose. Emocionalna sposobnost za empatijom, prepoznavanje tuđih emocija i granica, donosi širenje kapaciteta za uzajamnošću.

Ono što bih istakla, da nije potrebno da biramo između sebe i drugih, već da biramo razvoj svojih emocionalnih kapaciteta da ostenemo prisutni sa sobom dok smo bliski i uzajamni sa drugima.

Intervju za novine "Večernje Novosti" dodatak "Život plus"

Marina Brašić, integrativni psihodinamski psihoterapeut 

KADA ODGOVORNOST POSTANE TERET

 

 Najpre treba definisati sam pojam odgovornosti. U samoj reči odgovornost sadržana je ideja odgovora na određeni cilj, zadatak ili zahtev koji postavlja sredina ili mi sami. Međutim, odgovornost nije samo izvršavanje obaveza. Ona podrazumeva i unutrašnju spremnost da preuzmemo posledice svojih postupaka. Istovremeno, odgovornost donosi osećaj moći i uticaja na sopstveni život. Kada verujemo da svojim sposobnostima možemo da utičemo na ono što nam se događa, razvijamo osećaj lične efikasnosti i sigurnosti. Upravo zato je odgovornost mnogo složenija osobina nego što se na prvi pogled čini.

  Odgovornost je poželjna osobina jer nam omogućava da funkcionišemo u društvu, ostvarujemo ciljeve i gradimo odnose u kojima se drugi osećaju sigurno. Direktno je povezana sa kapacitetom da upravljamo sobom, svojim ponašanjem, odlukama i slobodom izbora. Odgovorna osoba spremna je da prepozna svoje potencijale i koristi ih kako bi uticala na ono što je u njenoj moći. Zbog toga je odgovornost povezana i sa samopoštovanjem. Kada pristupimo nekom zadatku, uložimo trud i ostvarimo rezultat, osećamo zadovoljstvo jer prepoznajemo da smo svojim sposobnostima doprineli željenom ishodu. 

   Možemo reći da je odgovornost unutrašnji osećaj da možemo i želimo da ostvarimo ono što smatramo važnim. Ona nije povezana samo sa tim kako će nas drugi videti, već i sa ličnim doživljajem vrednosti, sposobnosti i kompetentnosti.

Takođe, odgovornost je tesno povezana sa emocijama krivice i stida. Kada procenimo da nismo odgovorno pristupili nekoj situaciji, da nismo dali svoj maksimum ili da smo napravili grešku, javlja se osećaj krivice. Krivica je neprijatna emocija jer sa sobom često nosi samokritiku i potrebu za kažnjavanjem sebe. Još teže od toga može biti suočavanje sa stidom, prihvatanje da smo pogrešili ili da nas drugi mogu videti kao nesavršene.

Nažalost, odgovornost često postaje način zaštite od krivice, stida i lošeg vrednovanja sebe.

Kada odgovornost postaje problem?

Iako je odgovornost veoma važna osobina, ona može preći granicu i postati izvor psihičkog opterećenja. Preterana odgovornost može se definisati kao intenzivna potreba da osoba uradi sve što je u njenoj moći kako bi sprečila grešku, neuspeh ili negativnu posledicu. Takva osoba ne ulaže energiju samo u postizanje cilja, već i u stalnu proveru da li je učinila dovoljno i da li je sve pod kontrolom.

    Preterano odgovorne osobe često su disciplinovane, savesne i uspešne. Ističu se svojim radom, planiraju unapred i ne prepuštaju mnogo toga slučaju. Problem nastaje kada ogromna količina psihičke energije počne da se troši na izbegavanje potencijalne greške, kritike ili neuspeha. Greške i kritike obično nisu realno procenjene. Osoba ih doživljava mnogo ozbiljnije nego što one zaista jesu. U njenom unutrašnjem svetu posledice greške deluju katastrofično, pa se javlja stalna potreba za dodatnom kontrolom, proveravanjem i ulaganjem napora.

Kako nastaje preterana odgovornost

  Korene preterane odgovornosti najčešće nalazimo u detinjstvu i odnosima sa roditeljima.

To nije osobina sa kojom se rađamo, već način na koji se dete prilagođava okruženju u kojem odrasta. Da bi obezbedilo ljubav, sigurnost i prihvatanje, dete nesvesno počinje da radi ono za šta veruje da će mu to omogućiti. Nekada su to zadaci koji prevazilaze njegove razvojne mogućnosti. 

Dete može preuzimati odgovornost za emocije roditelja, posredovati u njihovim konfliktima ili se prilagođavati njihovim raspoloženjima. Za dete je to ogroman teret, ali i pokušaj da sačuva odnos od kojeg zavisi.

U porodicama koje su emotivno nesigurne ili nepredvidive, dete često razvija pojačanu potrebu za kontrolom. Trudi se da predvidi reakcije drugih, da bude poslušno, da ne pravi probleme i da na vreme prepozna potencijalne opasnosti po svoju sigurnost. Posebno je problematično kada roditelji postavljaju zahteve koji nisu usklađeni sa uzrastom i mogućnostima deteta. Tada dete postepeno usvaja poruku da je prihvatanje uslovljeno uspehom, poslušnošću i odsustvom grešaka. Na taj način razvija se unutrašnje uverenje da vredi samo onda kada je dovoljno dobro.

Rečenice poput:

"Ništa ne radiš kako treba."
"Moraš uvek da budeš oprezan."
"Kriv si zbog greške."

vremenom postaju unutrašnji dijalog koji osoba vodi sa sobom. Iz tog unutrašnjeg kritičara razvija se stalna potreba da se ne pogreši, da se sve uradi savršeno i da se po svaku cenu sačuva osećaj vrednosti i sigurnosti.

    Preterana odgovornost češće se razvija kod osoba koje su odrastale u prezahtevnim, emotivno nesigurnim ili rigidnim porodicama.

Posebno su joj skloni ljudi koji su kao deca morali da budu „veliki pre vremena“. Osobe koje su odrastale uz roditelje koji su bili emotivno nezreli, anksiozni, depresivni ili opterećeni sopstvenim problemima, pa je dete rano naučilo da preuzima više nego što mu pripada.

Takođe, preterana odgovornost često se razvija kod empatičnih i intuitivnih osoba koje veoma vode računa o osećanjima drugih ljudi. Njima je posebno teško da podnesu pomisao da su nekoga povredile ili razočarale.

Perfekcionisti i osobe sa izraženom potrebom za kontrolom takođe imaju veću verovatnoću da razviju ovaj obrazac. Njihova vrednost često postaje vezana za postignuća i rezultate, pa odgovornost prerasta u stalni napor da se održi slika o sebi kao kompetentnoj i uspešnoj osobi.

Kako prepoznati preteranu odgovornost

   Preterana odgovornost nije ista kod svih ljudi, ali postoje određeni obrasci koji se često ponavljaju. Osoba preuzima više nego što realno može da nosi. Oseća odgovornost za tuđa osećanja i ponašanja. Teško delegira poslove jer ne veruje da će ih drugi uraditi dovoljno dobro. Ima potrebu da sve drži pod kontrolom i teško podnosi neizvesnost. Često joj je teško da postavi granice, da odbije zahteve drugih ljudi ili da zatraži pomoć.

Vremenom se pojavljuju hronični umor, anksioznost, razdražljivost i osećaj da nikada nije uradila dovoljno.

Gde se preterana odgovornost najčešće ispoljava

• Najlakše je prepoznajemo u poslu i profesionalnom funkcionisanju. Ove osobe često postižu značajne rezultate i nalaze se na odgovornim pozicijama.
• Međutim, preterana odgovornost veoma je prisutna i u bliskim odnosima.
• U odnosu sa roditeljima osoba često ne uspeva da odvoji svoje potrebe od njihovih očekivanja. Oseća odgovornost za njihovo zadovoljstvo, raspoloženje ili dobrobit i teško se zauzima za sopstveni život.
• U partnerskim odnosima preuzima preveliki deo odgovornosti za funkcionisanje veze. Krivi sebe za probleme u odnosu, pokušava da nadoknadi nedostatak angažovanja partnera i ulaže više nego što je potrebno. Vremenom partner prestaje da bude ravnopravan učesnik odnosa, a osoba ostaje sama sa teretom koji više ne može da nosi.

Posledice preterane odgovornosti

  Dugoročno, preterana odgovornost vodi ka anksioznosti, hroničnom umoru i smanjenoj toleranciji na frustraciju. Stalna potreba da se ništa ne pogreši stvara ogromnu unutrašnju napetost. Kako osobe često ne znaju da se na zdrav način nose sa ljutnjom, ona ostaje potisnuta i pretvara se u razdražljivost, nezadovoljstvo i iscrpljenost.

  Perfekcionizam dodatno pogoršava problem jer osoba nikada nije zadovoljna svojim postignućima. Šta god da uradi, uvek postoji osećaj da je moglo bolje.

Posledice se ne vide samo na psihološkom planu. Hronični stres i iscrpljenost mogu doprineti razvoju različitih psihosomatskih tegoba i ozbiljno narušiti kvalitet života.

Kako prevazići preteranu odgovornost

   Prevazilaženje preterane odgovornosti ne znači odustajanje od odgovornosti. Cilj nije da osoba postane manje savesna, već da razvije zdraviji odnos prema sopstvenim obavezama, greškama i granicama. To podrazumeva razvijanje autentične slike o sebi, prihvatanje sopstvenih ograničenja, učenje postavljanja granica bez stida i krivice i razlikovanje onoga što jeste naša odgovornost od onoga što nije.

Posebno je važno naučiti da odmor nije znak lenjosti niti neodgovornosti. Za mnoge osobe sa ovim problemom upravo je odmor jedan od najtežih zadataka. Rad na preteranoj odgovornosti zahteva vreme, strpljenje i postepeno menjanje obrazaca koji su se gradili godinama. Psihoterapija može biti dragocena podrška u tom procesu, jer pomaže da razumemo dublje uzroke problema i razvijemo nove načine funkcionisanja.

Na kraju, cilj nije da nosimo više. Cilj je da naučimo da nosimo samo ono što je zaista naše.

Marina Brašić, integrativni psihodinamski psihoterapeut

EMOTIVNI ZAMOR

 

 Daješ sve od sebe da budeš organizovan, podržavajući i u balansu sa sobom i drugima, ali svakodnevno osećaš umor i težinu. Ne znaš jasno šta ti treba. Demotivisan si za stvari koje su ti nekada bile zabavne. Razdražljivost i impulsivnost se sve češće pojavljuju, a osećaji praznine i odvojenosti od sebe stalno su prisutni. Imaš doživljaj da se ne osećaš kao u svojoj koži i svom telu.

Umoran si od svega, a ne znaš tačno od čega.

I ne, ovo nije stvar nedostatka odmora ili bolje organizacije, već manifestacija emocionalnog umora. Kada psiha pokušava da se tokom dužeg vremenskog perioda nosi sa unutrašnjim konfliktima, nezadovoljenim potrebama i neprijatnim emocijama, ona je kontinuirano angažovana u psihološkim procesima za koje je potrebna stalna životna energija.

Nerazrešena tuga, potisnuta ljutnja ili bes, kontinuirana borba sa krivicom — sve to zajedno dovodi do hroničnog osećaja emotivnog zamora.

Emotivni zamor nastupa kao zamor vašeg ega, koji se umorio od mehanizama odbrane koje koristi za nošenje i procesuiranje unutrašnjih neprijatnosti. Istovremeno, suženi kapacitet za nošenje sa realnim odnosima ili životom postaje jedno veliko opterećenje, a ne mesto gde možemo da se opustimo i budemo ono što jesmo.

Ako stalno usmeravamo sebe da nas drugi shvate i prihvate, da zaslužimo njihovu ljubav, sprečimo odbacivanje, predvidimo reakcije drugih i prilagodimo se njima, da popravimo odnose kroz menjanje drugog i žrtvovanje sebe, onda će naša psihička energija biti neprestano usmerena na rad u odnosima.

Vremenom dolazi do zamora, jer se emotivno ulažemo više nego što je potrebno.

Ako igraš ulogu osobe koja mora da bude od svih prihvaćena, koja svuda mora da bude funkcionalna i da ispunjava tuđa očekivanja, vremenom ćeš samo reći:

„Ne znam od čega sam umoran, ali znam da sam iscrpljen.“

Rešenje nije u odmoru.

Rešenje se traži u proširenju emotivnih kapaciteta ega.

I to kroz:

1. Nauči da mentalizuješ svoje potrebe i emocije.
2. Počni da prepoznaješ sebe i ostani povezan sa sobom onda kada je neprijatno.
3. Proširi kapacitet za poštovanje tuđih granica i mogućnosti, ali i sopstvenih.
4. Nauči da prihvataš različitosti, odnosno da svi imaju svoje vrline i mane, baš kao i ti. Nauči da ih vidiš, prihvatiš i nosiš u sebi.
5. Proširi kapacitet za upravljanje sopstvenom agresijom. Ona je jedna od osnovnih energija tvog bića.

I na kraju, nauči o sebi odgovor na pitanje: „Ko sam ja?“ Bez ulepšavanja i laganja sebe. 

Samo tako možeš, bez straha i krivice, prihvatiti druge i graditi odnose sa njima u kojima se emotivno ne trošiš.

Marina Brašić, integrativni psihodinamski psihoterapeut

ZRELA LJUBAV OD "Z" DO "V"

 

Da li je svaka ljubav i emotivno zrela? Šta zrela ljubav sve obuhvata? Ozbiljnost zrele ljubavi leži u sastojcima koji utiču na njeno građenje i očuvanje. Evo nekih važnih sastojaka ZRELE LJUBAVI.  

STRAH OD NAPUŠTANJA I PARTNERSKA VEZA

 Strah od napuštanja je duboki strah da će osoba biti povređena, izdana, ignorisana ili napuštena od strane njoj značane i važne osobe. Ovaj strah kod odraslih najviše je aktivan u emotivnim ili partnerskim vezama, ali se može javiti i u drugim odnosima koji se smatraju značajnima i važnima. Odnos sa roditeljima, partnerom, prijateljima, kolegama i ostalima mogu bitno biti narušeni i oštećeni kada se javlja strah od napuštanja.

TELO I PSIHA DVA ASPEKTA JEDNE CELINE

   Ako psihički život nazivamo unutrašnjim svetom onda je logično da je deo sadržaja tog sveta povezan sa našim telom (mišićima, organima, pokretima, fiziološkim procesima i sl.). Iako mnogi nepravedno odvajaju telo i psihu kao zasebne celine, praktično ili životno gledano njihovu povezanost nije moguće odvojiti. Svaka emocija ima svoju telesnu (neurofiziološku) reakcjiju što nam ukazuje da je i sama priroda uredila da naše telo reaguje na emocije i da je ono neodvojivi deo psihološke celine. Povezanost tela i psihe posebno je uočljiva kada se jave neke psihosomatske tegobe ili problemi, kada se jave neprijatne telesne senzacije usled emocijonalnih problema (npr. anksioznost) ili kada telesnim stavom izražavamo emocionalno raspoloženje. Ono što se dešava u unutrašnjem (emotivnom ili psihološkom) životu čoveka uvek je povezano sa telom. Naše telo je najveći prijemnik i prenosilac emocija.

O EMOCIJAMA

 I ako su ljudi kognitivna bića, svoj život ne usmeravaju isključivo na osnovu racionalnih premišljanja i zaključivanja.  Emocije unose dinamiku u naš svakodnevni život. One su naši motivatori za akciju ili ponašanje, boje naše mišljenje i daju nam snagu da

STRAH I PANIČNI NAPAD

     Panični napad doživi veliki broj osoba. Obično se prvi panični napad doživi u kasnom tinejdžerskom ili ranom odraslom dobu, često je uzrokovan nekom konkretnom stresnom situacijom ili nekim stresnim okolnostima. Ne razvije se kod svih osoba koje dožive jedan ili dva panična napada panični poremećaj ili problem svakodnevnih paničnih napada. Razni faktori rizika će uticati na razvoj problema.Neki od tih faktora su npr. porodična istorija paničnih napada i paničnog poremećaja, veliki životni stres (gubitak bliske osobe), traumatično iskustvo (seksualni ili fizički napad), velike promene (rođenje deteta, preseljenje, promena posla...),

EMPATIJA

 

Čovek uglavnom posmatra svet oko sebe i život iz svoje pozicije. Kroz svoje doživljaje, svoja osećanja i uverenja,  usmerava sebe i svoje ponašanje. Međutim, da bi čovek mogao da bude povezan sa socijalnom sredinom, posebno sa važnim osobama, neophodno je da neke situacije sagledava i iz perspektive druge osobe. Sposobnost da emocionalno razumemo šta druga osoba doživljava i da posmatramo situaciju iz njene perspektive nazivamo empatijom.

EMOCIJE I PREKID EMOTIVNE VEZE

 " Da li znate kako da izlečite slomljeno srce? Ne znam ni ja. Ali sam počeo da eksperimentišem i saznajem. Padao sam i ponovo ustajao dok sam istraživao šta je ljubav i život, kako funkcionišu i "rade". Bio sam spreman za posao koji me čeka, ali nisam odusato jer sam znao da me čekaju bolja vremena!" 

    Bez obzira da li ste vi osoba koja je prekinula vezu ili se na to odlučio partner, okončanje emotivne veze je vrlo stresan događaj. Sa odlukom da više nećete biti zajedno javljaju se neprijatne i bolne emocije koje će bojiti naredne dane, nedelje, vašeg života. Možete osetiti tugu, povređenost, strah, bes ili krivicu. Sve ove emocije će se javljati u različitim intezitetim a od toga kako se nosite sa njima zavisi kako ćete proći kroz ovaj period.

IZBEGAVANJE EMOCIJA

 

  Nema osobe koja nije doživela strah, ljutnju, tugu, krivicu ili stid. Da nije bila izložena događajima u kojima joj je srce brže zalupalo, gde se osećala radosno ili srećno. Iako smo zauzeti svakodnevnim poslovima i ne obrćamo pažnju na to kako se osećamo, naš unutrašnji svet je uvek aktivan. Bili mi svesni ili ne, emocije stalno doživljavamo. Emocije su vitalni deo našeg svakodnevnog života. Na osnovu njih komuniciramo sa ljudima, nosimo se sa izazovima i odlučujemo kako ćemo se ponašati i usmeriti. One nas motivišu na određene akcije, boje našu percepciju realnosti i direktno utiču na kvalitet života koji vodimo. Poznavanje i razumevanje emocija daje nam sposobnost da kreiramo sopstveni život onako kako želimo u svim sferama, a najvažnije u ljubavi i radu.

RAD NA SEBI

"Život ne nagrađuje namere,misli ili želje,već dela!" 

Nebojša Jovanović

   

 Ljudi su skloni da rade stvari koje nisu u potpunosti korisne za njih. Drže se određenih obrazaca ponašanja ili uverenja, iako vide da ne donose dobre rezultate i ne vode ka zadovoljstvu.
Često za svoja nezadovoljstva potraže krivca u drugima, jer im je potrebno neko opravdanje za svoje neuspehe. Lakše je uperi prst u druge nego u sebe. I umesto da otkriju šta nisu dobro radili ili šta mogu u budućnosti bolje da urade, obično se bira da ostanu sa željama koje nisu ispunjene, u planovima koji nisu realizovani i da žale za propuštenim prilikama i vremenom. Neke osobe u takvom modelu ostanu dugo, ponekad i ceo život. A život ne nagrađuje misli i želje. Život nagrađuje dela, koja vode do ciljeva uz korišćenje i razvijanje svojih potencijala. Život nagrađuje emocionalno i praktično ulaganje u svoja zadovoljstva i uspehe. Upravo zbog toga, rad na sebi je polazna tačka ka kreiranju uspešnog života ili budućnosti.

EMOCIONALNE SPOSOBNOSTI VAŽNE ZA PRAŠTANJE

       U tekstu "Praštanje-prilika za novi početak" mogli ste videti da je praštanje proces koji traži vreme i odluku osobe da svoju neprijatnu prošlost prihvati i integriše u svoje životno iskustvo. Jasno je da emocionalna spremnost ili emotivna zrelost određuje tok ili kretanje ovog procesa. Razočaranost, želja za osvetom ili nanošenjem bar slične štete-bola treba biti napuštena, što zahteva emotivno i kognitivno angažovanje. Sa druge strane, praštanje zahteva odluku da se dodatno emocionalno angažujete oko nekog neprijatnog iskustva. To bi značilo da se svesno odlučite za suočavanje sa neprijatnim emocijama, da tugujete i otklonite emotivne prepreke koje remete vašu sadašnjost. 
      S obzirom da praštanje posmatramo kao sposobnost-veštinu sa kojom se ljudi ne rađaju, već je grade i učvršćuju tokom života, onda je važno napomenuti neke bazične emocionalne sposobnosti koje su bitne za formiranje ove sposobnosti. Od stepena razvijenosti bazičnih emocionalnih sposobnosti zavisi emocionalna-psihološka spremnost osobe da oprosti, odnosno da izbegne probleme praštanja i tugovanja. 

PRAŠTANJE- PRILIKA ZA NOVI POČETAK

  

    Kada govorimo o opraštanju obično pomislimo na religijski koncept opraštanja osobama koje su nam nanele neku štetu, nepravdu ili bol. Posmatramo praštanje kao vid oslobađanja druge osobe od krivice za ono što nam je loše učinila kako bi bez našeg opterećenja, zvano osveta, mogla da krene dalje. I ako je praštanje sveto možemo uvek postaviti pitanje: “ Zašto bih ja oprostio?” ili "Potpuno je prirodno biti ljut zbog onoga što nam je učinjeno", posebno ako smo iskusili bol zbog namernosti ili nenamernosti te osobe. Ovako sagledan koncept praštanja vezuje se isključivo za drugu osobu i često dolazimo do toga da ne razumemo zato je važno oprostiti.  

SREĆA NIJE ISTO ŠTO I EUFORIJA

   Kada govorimo o prijatnim emocijama uglavnom smatramo da one ne mogu da izazovu probleme u ponašanju i funkcionisanju. Euforija ili euforično raspoloženje se obično doživljavaju kao poželjno emocionalno stanje. Često se meša sa doživljajem sreće ili dobrog raspoloženja. Ovde neću govoriti o povremenom doživljaju euforije, npr. prilikom pobeda na nekom takmičenju ili doživljaju neke izuzetne sreće u pozitivnim okolnostima (npr. dobijanje deteta). Ovde ćemo govoriti o euforiji kao problemu.

Hipohondrija

Hipohondrija se prepoznaje kao strah od bolesti, velike fokusiranosti na sopstveno telo i pokušaje da se prepoznaju neki "zluradi" simptomi koji upućuju da je osoba obolela od teške-fatalne bolesti. To je vid ispoljavanja narasle anksioznosti sa kojom osoba duži vremenski period živi. Možemo reći da je pre pojave simptoma hipohondrije postojala velika anksioznost uzrokovana različitm faktorima, a sa kojom osoba nije uspešno mogla da se izbori.

  Hipohondriju treba razlikovati od normalne ili zdrave zabrinutosti za svoje zdravlje. Svi smo ponekad zabrinuti za svoje zdravlje, posebno kada imamo objektivne razloge za to. Međutim, nakon nekog kraćeg vremena, kada posetimo lekara ili osetimo da nam je bolje, prestajemo da brinemo i vraćamo se svakodnevnim aktivnostima. Uvereni smo da nema razloga da budemo zabrinuti jer nam telo poručuje da bolje funkcioniše. Bez opterećenja, sumnje ili uznemirenosti vraćamo se u dnevni ritam.

BESPLATNO PREDAVANJE - OD ZABRINUTOSTI DO ANKSIOZNNOSTI

Pozivamo vas da se prijavite za BESPLANO PREDAVANJE na temu ZABRINUTOSTI I ANKSIOZNOSTI!

GENERALIZOVANI ANKSIZNI POREMEĆAJ

Usled stresnih događaja kao psihološka reakcija na ono što nam se dešava može se javiti briga, uznemirenost i napetost. To su uobičajene psihološke reakcije kada se suočavamo sa situacijama koje su nam neprijatne i na koje trebamo da se prilagodimo. Uznemirenost koju osećamo je signal da su nam neke potrebe narušene, da su nam neke želje ugrožene i da je potrebno da planiramo neke akcije-ponašanja koje će nas voditi ka prevazilaženju trenutnih okolnost. Kada prođu neprijatne okolnosti i realizujemo aktivnosti, tj. prilagodimo se, zabrinutost i uznemirenost se smanjuju,a potom i nestaju. Znači, zabrinutost je uobičajena psihološka reakcija kada se suočimo sa neprijatnim situacijama ili okolnostima. Međutim, kod nekih osoba ovo stanje uznemirenosti, strepnje i napetosti ne prestaje, čak i kada je neprijatna situacija prošla. Tada govorimo o anksioznosti.

   Anksiozost je emocionalna reakcija koju karakteriše intezivna uznemirenost, napetost, strepnja ili strah. Uznemirenost, napetost i strah prate telesne senzacije, a opšte funkcionisanje osobe zavisi od toga u kom intezitetu se ispoljavaju simptomi anksioznosti. Ispoljavanje simptoma može biti od blagog do vrlo snažnog i preplavljujućeg inteziteta. Bez obzira da li je anksioznost u manjem ili većemo intezitetu prisutna ona znatno ograničava život osobi koja je doživljava, sprečava je da razvija svoje potencijale i da uživa u postigućima.

ANKSIOZNOST I TUGOVANJE

   

Životne promene testiraju emocionalnu izdržljivost osobe i njene kapacitete za prilagođavanje. Gledajući skalu najstresnijih životnih događaja koji utiču na čovekovo psihičko i mentalno zdravlje, a na koje bi osoba trebala da se prilagodi, na prvom mestu se nalazi gubitak bliske osobe. Gubitak bliske osobe je traumatično životno iskustvo i osoba se nakon suočavanja sa gubitkom nalazi u posebnom emocionalnom stanju. Osim tugovanja, koje sledi nakon doživljenog gubitka, osoba se istovremeno suočava i sa velikim životnim promenama u svim oblastima života. Nije retko da se oseća emocionalno iscrpljeno u ovim okolnostima, da percipira sebe i svoje mogućnosti ispod realnih okvira i da oseća uznemirenost, rasejanost i zabrinutost. Simptomi anksioznosti prate proces tugovanja i proces prilagođanja na gubitak. Međutim, kada anksioznost počne da ograničava osobu u svakodnevnom funkcionisanju, kada postane granica u prilagođavanju na novi način život onda anksioznost prestaje da bude samo reakcija na doživljeni gubitak i postaje dodatni problem u procesu tugovanja. Gubitak može biti okidač za pojavu raznih oblika anksioznih poremećaja (npr. agrofobija, socijalna fobija, panični poremećaj, hipohondrija, generalizovani anksiozni poremećaj i dr.). Anksiozni poremećaj u toku tugovanja postaje dominantni problem sa kojim se osoba susreće nakon gubitka i koji joj komplikuje proces tugovanja. Takođe, anksiozni poremećaji su prateći problemi depresije, koja predstavlja poseban oblik nefunkcionalnog nošenja sa gubitkom i tugom. O načinu nošenja sa gubitkom bliske osobe pisala sam ranije i te članke možete potražiti na blogu. Sada ćemo pažnju posvetiti anksioznosti i anksioznom poremećaju koji se javljaju  kao posledica gubitka i tugovanja.